Negatori genocida bave se njegovim opravdanjem i normalizacijom

Ogromna većina onih koji negiraju genocid, uključujući tu i neke od najmoćnijih kreatora javnog mnijenja iz politike, crkve, kulture, ne bave se činjenicama nego opravdavanjem, normalizacijom genocida…

… ocenjuje u razgovoru za Danas Refik Hodžić, direktor komunikacija Međunarodnog centra za tranzicionu pravdu i bivši glasnogovornik Haškog tribunala i Suda Bosne i Hercegovine.

 

Imajući u vidu da će građani Srbije dočekati još jednu godišnjicu genocida u Srebrenici u potpunom negiranju i relativizaciji odgovornosti svoje države i predstavnika za taj masakr, pitali smo sagovornika Danasa, da li, na osnovu protekle 23 godine, vidi ikakve naznake da bi u skorije vreme mogao bar otpočne proces saznavanja istine. Novinar dokumentarista i aktivista iz Prijedora, koji danas živi u NJujorku i jedan je od najistaknutijih posvećenika pitanjima pravde i odgovornosti za masovne zločine na našim prostorima, odgovara da je kroz suđenja za zločine na prostoru bivše Jugoslavije i genocid javnosti predstavljeno dovoljno dokaza da se niko od gore navedenih negatora genocida zapravo ne usuđuje da ozbiljno negira da su Bošnjaci u Srebrenici sistematski ubijani u Mladićevoj „osveti Turcima.“

– Međutim, umjesto da se potakne samopropitivanje, da se pokuša napraviti otklon od politike koja je upregnula genocid kao legitimno sredstvo ostvarenja „nacionalnih interesa,“ na jednoj strani političkog spektra se raspravlja o primjenjivosti pravnih definicija genocida, a na drugoj se legitimira Karadžićeva politika „razdvajanja naroda“, a genocid se pravda pričom o osveti za 3.500 Srba koje su „poklale horde Nasera Orića“ (što je inače potpuna laž koju najbolje raskrinkavaju upravo srpski izvori poput knjige „Ratni put Bratunačke brigade VRS-a“). Krajnji ishod je potpuna dehumanizacija Bošnjaka, a poruka i njima i sopstvenoj javnosti je da je to nepojamno ubijanje ustvari bilo opravdano. Iz toga proizilazi da bi opet bilo opravdano u nekim sličnim okolnostima.

* Zbog čega je političkoj eliti važno da i danas negiraju zlodela države koje predstavljaju? Svedoci smo da to čine ne samo one koje su direktno učestvovale u propagiranju ratno-zločinačke politike, i danas aktuelna vlast Aleksandra Vučića i Ivice Dačića, već da je to činila i vlast koja je došla nakon petooktobarske promene, a koja je danas opozicija i nosi predznak proevropska.

– Stanje zamrznutog konflikta zamagljuje katastrofalno stanje sopstvenog društva i odlaže zaživljavanje vladavine prava. Vladavina prava podrazumijeva temeljit obračun sa korupcijom. Ogromna većina ljudi koji čine tu takozvanu političku elitu (uključujući i opoziciju) zna da ih u takvom obračunu čeka sudbina njihovih rumunskih kolega, ako ne i gora. Stoga valja održati konflikt po svaku cijenu. A nema boljeg benzina za tu vatru od dehumanizacije „vekovnih neprijatelja“ svedenih na teroriste, Bakirove mudžahedine, balije, Turke koji bi „nas opet klali“ kad bi ih pustili. Uz to, ne treba potcijeniti uticaj ljudi iz sjene koji su aktivno učestvovali što u stvaranju i njegovanju politike koja je 90-tih posegnula za genocidom, što u „izvođenju radova“ od Prijedora do Srebrenice. Oni su svoju moć otvoreno demonstrirali kada su prvi put osjetili ozbiljnu prijetnju koju je predstavljao pokojni Zoran Đinđić.

* Slažete li se sa uveliko rasprostranjenim argumentom da je najbolji način za takozvanu pacifikaciju naroda, prevođenja iz ratnog i stanja netrpeljivosti, mržnje prema drugim narodima u pomirenje, toleranciju i mirnu koegzistenciju – da tu tranziciju sprovedu upravo oni koji su i doveli do tragedije devedesetih?

– Samo ako dođe do istinske katarze kod takvih ljudi koji potom iz iskrenog ubjeđenja počnu da se bave posljedicama sopstvenih nedjela. Jer, takva politika ne može da se vodi kalkulantski, sa figama u džepovima i uz šizofrene poteze u kojima danas govorim kako sam za pomirenje, a sutra osuđene ratne zločince promovišem u heroje nove ere „tihog ponosa.“ Za takvo što su potrebni hrabri političari, vizionari koji su svjesni dugoročne koristi za društvo koju donosi takva dubinska transformacija. Takvih političara nema na vlasti na ovim našim prostorima.

* Da li to znači da je zamislivo i da bi Milorad Dodik u jednom trenutku mogao da postane nosilac tog procesa u RS, odnosno da bi, poput Vučića, bio prihvatljiv Zapadu?

– Ne treba zaboraviti da je Dodik već vodio takvu politiku, vjerovatno je i prvi političar iz RS koji je javno priznao da je u Srebrenici počinjen genocid, osuđivao zločine Mladića i Karadžića, Miloševića, itd. Ne sumnjam da bi sutra opet promijenio ploču kada bi smatrao da će od toga imati neke lične koristi. Međutim, on ne može dozvoliti bilo kakvu normalizaciju u RS-u i Bosni i Hercegovini zbog posvemašnje korupcije i kriminala koji su obilježili njegovu vladavinu.

* Kolika je i u čemu se ogleda opasnost od ruskog uticaja na RS i Dodika u smislu izbijanja novih sukoba?

– Dovoljno je povezati način na koji se u RS-u militarizira policija pod Dodikovom kontrolom sa sve bjesomučnijom proizvodnjom straha od raznih „neprijatelja srpskog naroda“ – od Bošnjaka, preko „domaćih izdajnika“ poput pokreta „Pravda za Davida i drugih „plaćenika koji podrivaju RS“, do britanskih špijuna – da bi se zaključilo da potencijal za neki oblik nasilja itekako postoji. Podrška važne i moćne države poput Rusije jednom takvom režimu, koji je u paranoičnom strahu od gubitka vlasti, sigurno ne doprinosi smanjenju opasnosti od sukoba.

* Da li mislite da će Vučić da ispuni očekivanja EU u vezi sa Kosovom u skorije vreme i da li bi to mogao da bude početak smirivanja tenzija u regionu i smanjenje ruskog uticaja?

– Iskreno se nadam da hoće. Nažalost, nisam uvjeren da Vučić vodi neku koherentnu politiku u vezi sa Kosovom, previše je ludila u takvoj vrsti populizma, tako da za tu svoju nadu ne nalazim neko čvrsto uporište u realnosti.

* Imajući u vidu karakteristike postgenocidnog doba u BiH, kao i u Srbiji, možemo li uopšte verovati da će doći do održivog mira?

– Za održiv mir je potrebna zajednička vizija kritične mase unutar nekada sukobljenih strana o održivom miru. Čini mi se da smo takvoj zajedničkoj viziji bili bliži prije deset, pa i petnaest godina nego danas.

Srbija i Hrvatska da uskrate podršku Dodiku i Čoviću

* Šta bi srpska vlast trebalo konkretno da učini kako bi bila otklonjena opasnost od dezintegracije BiH? A šta bi u istom smislu smislu trebalo da urade hrvatske vlasti?

– Kada bi uistinu odustale od destabilizacije Bosne i Hercegovine, vlasti u Srbiji i Hrvatskoj bi ekspresno uskratile podršku politikama Milorada Dodika i Dragana Čovića koje su se u velikoj mjeri vratile ratnim ciljevima dezintegracije Bosne i Hercegovine. Nažalost, daleko smo od takvog pristupa jer i Beogradu i Zagrebu odgovara nestabilna Bosna i Hercegovina u kojoj mogu povremeno demonstrirati silu, sakupljati političke poene za evropsku ili domaću upotrebu i skretati pažnju sa sopstvenih gorućih problema.

Izvor: danas.rs

Autorica: 

FILTER

READ THIS ALSO