Šta si radila u ratu, Srbijo?

 

April je mesec crnih godišnjica. Pre 26 godina počela je agresija Srbije na Bosnu i Hercegovinu, srpske vojne i paravojne snage započele su etnička čišćenja po Podrinju, počela je opsada Sarajeva koja je trajala 1.425 dana, tri puta duže od opsade Staljingrada. Početkom aprila 1992. takozvane Srpske odbrambene snage preuzele su kontrolu nad Banjalukom i započele teror.

U aprilu iste godine Arkanovci su upali u Bijeljinu i otpočeli sa pokoljima, JNA je ušla u Modriču i počela sa artiljerijskim napadima na Foču. Šestog aprila 1992. JNA je okupirala Višegrad, potom je formirana Srpska opština Višegrad u kojoj su lokalni Srbi, uz pomoć policije i paravojnih formacija izvršili stravične zločine. Početkom aprila počelo je etničko čišćenje nesprskog stanovništva u opštinama Foča, Gacko i Kalinovik: bošnjačke kuće su pljačkane i spaljivane, građani su hapšeni, premlaćivani i ubijani, žene su silovane i pretvarane u roblje. I tako redom, ređaju se tragični događaji iz najcrnjeg aprila u istoriji BiH.

U Srbiji su ove godine sve pobrojane godišnjice obeležene na potpuno isti način kao i svih prethodnih godina – ćutanjem. U Srbiji skoro da nikog ne zanima šta su to srpska vojska i paravojne formacije radile u Bosni od aprila 1992. do novembra 1995. godine. Nekako im je ta Bosna daleko, dalje nego da je negde na australijskom kontinentu ili na Marsu. Uostalom, Srbija nije bila u ratu, kako su nam lepo devedesetih godina govorili svi Miloševićevi mediji. Kakve to veze ima s nama? A i da ima, davno je to bilo, čemu to neprestano vraćanje u prošlost? Ionako se zna da su Srbi najveće žrtve svih prethodnih i budućih ratova, po difoltu, jer smo mi jedan mnogostradalan narod. Ne bismo mi ni mrava zgazili, a ako tu i tamo zgazimo nekog mrava ili nekog čoveka ili nekoliko desetina hiljada ljudi ili neku zemlju, i usput počinimo neki genocidčić – mi za to uopšte ne želimo da znamo. Što bismo kvarili lepu sliku o sebi nekakvim činjenicama?

Stanje poricanja sopstvenih zločina u Srbiji je toliko snažno da ogromna većina ne zna ni šta poriče. Srbija je upregla ogromne snage i troši neizmernu energiju kako se ne bi saznalo šta je radila devedesetih godina. Politički establišment, obrazovni sistem, mediji, skoro čitavo društvo mobilisano je zarad skrivanja činjenica koje zna čitav svet. Čitav svet, osim Srbije. A čega to zapravo Srbija ne želi da se seća? Navedimo samo nekoliko primera.

Ubijanje u osnovnoj školi

Polovinom aprila 1992. Novosadski korpus JNA upao je u Bratunac, a za njima su došle i druge paravojne formacije iz Srbije. Razoružali su Bošnjake, a potom su ih oterali na fudbalski stadion koji je služio kao sabirni centar. Tu su ih srpski vojnici opljačkali, oduzimajući im lična dokumenta, pare i stvari od vrednosti, potom su odvajali muškarce za likvidaciju i njih 700 odveli u fiskulturnu salu osnovne škole “Vuk Karadžić”. Prve večeri sedmorica su se ugušila, jer je sala bila toliko pretrpana da nije moglo ni da se diše. Izvodili su zatočenike iz sale i odvodili ih u susednu zgradu koja je nekad bila radionica za praktičnu obuku učenika. Tu su srpski vojnici pobili oko 200 zarobljenika.

Kada je 2014. godine došla u tu zgradu da oda poštu ubijenima, Tima Hasanović je rekla: “Ovdje su mi ubijena dva sina i muž. (…) Moja su djeca u ovoj zgradi završila osnovnu školu, ja sam im ovdje deset godina dolazila na roditeljske sastanke. Gdje su sad njihovi nastavnici da meni i ostalim majkama pogledaju u oči, da ih pitam kako su dozvolili da se škola pretvori u klaonicu, da se u njoj nevina djeca i ljudi ubijaju?”

Kolona vojnih kamiona iz Srbije

Emir Suljagić je u knjizi “Razglednica iz groba” opisao taj crni april u Bratuncu: “Skrivao sam se, sa ocem i nekoliko komšija, u šumi na brdu iznad Voljavice, sela pored Bratunca u kojem sam živio sa familijom. Sa strahom smo promatrali kako putem u dolini promiču automobili sa zavijajućim sirenama. Njihov zastrašujući zvuk pratio je strah koji nam se ulijevao u kosti od spoznaje da gledamo automobile koji su pripadali Belim orlovima, paravojnoj skupini povezanoj sa Vojislavom Šešeljem, odnosno Srpskom radikalnom strankom. Oni su nekoliko dana ranije stigli u Bratunac i, uz pomoć JNA, zajedno sa lokalnim Srbima preuzeli vlast u gradu”.

Novosti iz blokiranog i okupiranog grada donosio je dečak Ibro. Evo jednog detalja iz njegovih priča: ” On je prvi ispričao, na užas svih nas, da u podrumu Osnovne škole “Vuk Karadžić” Srbi sakupljaju muškarce iz okolnih sela. Prestravljen, slušao sam kako je ubijen izvjesni Idriz, čovjek koga sam poznavao kao vozača mog školskog autobusa: srpski vojnici su ga prislonili uza zid i autobusom udarali sve dok nije izdahnuo”.

Suljagić opisuje kako je izgledao i početak etničkog čišćenja u tom gradu. Sve je bilo neverovatno dobro organizovano, a jedan detalj posebno privlači pažnju: kolona vojnih kamiona u koje su vojnici ubacivali zarobljene civile dolazila je iz Srbije; dok su u kamione na početku kolone već trpali zarobljenike, poslednja vozila u koloni su još bila sa druge strane Drine, u Srbiji: “Tek pošto je Ibro ispričao ono što je vidio i čuo u gradu, iz sela na brdima oko grada počeli su se dizati debeli stupovi svijetlog dima. Gledali smo, prvi put svojim smo očima gledali, kako gore tuđe kuće, kao što ćemo gledati kako gore i naše, nismo htjeli vjerovati. Tačnije, nismo se usuđivali vjerovati, jer smo znali da je tada pređena tačka poslije koje nema povratka. Na desnoj, srbijanskoj obali Drine, duga kolona velikih kamiona, pokrivenih bijelim ceradama, neprestano je rasla. Brojali smo do trideset i onda odustali, dok su kamioni kretali prema Bratuncu. Dok su sela gorjela, srpski vojnici su tjerali stanovništvo iz brda ka glavnom putu, gdje su ih, u nevjerovatno sinhroniziranoj operaciji, čekali kamioni u koloni čiji je kraj još uvijek bio u Srbiji”.

Toliko o tome da Srbija nije bila u ratu, ili o tome da je u Bosni vođen građanski rat, o tome da Srbija nije izvršila agresiju na BiH. Dovoljno je pročitati tek nekoliko redaka i čitava ta konstrukcija o nevinosti države Srbije urušava se u prah i pepeo.

Uobičajeni dan u Sarajevu pod opsadom

Tokom opsade Sarajeva poginulo je 14.011 ljudskih bića, od čega 7.808 u prvoj ratnoj godini, 3.392 u sledećoj, a među ubijenima bilo je 1.601 dete. Lakše i teže je ranjeno oko 50.000 ljudi. Srpski zlikovci su na Sarajevo ispalili oko 64.490 granata, u proseku 329 dnevno; rekord su postavili 22. jula 1993. godine – 3.777 ispaljenih granata. Karadžićeve i Mladićeve ubice danonoćno su radile svoj krvavi posao. A oružje, municija, provijant i pare stizali su iz Beograda. Danas u Beogradu niko ne želi toga da se seća. Gde li su nestali ti silni ljudi koji su podržavali uništavanje i masakriranje? Kao da ih je zemlja progutala.

Za nas koji nismo doživeli opsadu, život pod snajperskim mecima i granatama potpuno je nezamisliv. Postoje brojna svedočanstva o tome, mnoge knjige su napisane o tom užasu. U knjizi “Sarajevo za početnike” Ozren Kebo ovako opisuje jedan uobičajeni dan pod opsadom:

“UOBIČAJENI DAN:
8,17 – djevojka na mostu, pravo u glavu. Glasa nije pustila.
9,00 – snajper ne prestaje. Tijelo djevojke još je tamo, niko mu ne može prići.
9,30 – granate po Velepekari. Ionako nema hljeba.
10,00 – granate po tramvajskoj stanici. Ionako ne rade tramvaji.
10,22 – jedan mladić trči do tijela, onaj odozgo dvaput puca na njega. Mladić se sklanja iza kontejnera i više se ne pojavljuje.
10,45 – Con Coughlin, novinar Sunday Telegrapha, na BBC-u: ‘Ko je god bio u Sarajevu i vidio kako se Srbi ponašaju, poželio je vojnu intervenciju. Takvu bahatost ne može shvatiti niko ko je nije doživio’.
10,53 – mladić izviruje iza kontejnera, puzi do djevojke, obuhvata je lijevom rukom i onda, i dalje puzeći, vuče nazad. Težak prizor: krvava glava koja visi, krici ljudi koji to gledaju sa prozora, mladić koji opet nestaje iza kontejnera.
11,00 – granate, granate, granate…”

Zapravo, nije ni čitav dan, već samo nepuna prva tri sata. I tako 1.425 puta. Teško je zamisliti i ta tri sata, a kamoli ceo dan pod četničkim snajperima i granatama. O čitavoj opsadi da i ne govorim. U knjizi “Ženska strana rata” koju su objavile Žene u crnom, nalaze se i pisma koja su pisale Sarajlije pod opsadom. Jedna od Sarajki čija su pisma objavljena zove se Inja i ovako piše o masakru na Markalama: “Smrt na Markalama sam gledala kao nešto što je iz neke druge dimenzije upalo u moj grad. Shvatila sam je tek kada sam čula taj zvuk. Smrt na Markalama je nešto što se normalnim ljudskim mozgom ne može obuhvatiti. Ne čude me paljanski idioti koji tvrde da su to bile lutke. Mnogo je lakše i normalnije vjerovati da su to bile lutke. Ipak, jedna od tih lutaka se zvala Zlatko Ćosić i studirala je sa mnom”.

Koliko danas ima ljudi u Srbiji koji i dalje veruju da je masakr na Markalama insceniran, da su na pijaci bile lutke, a ne ljudska bića? Ili onih koji veruju u drugu varijantu istog falsifikata, po kojoj su Bošnjaci granatirali sami sebe? Možda je bolje i ne znati koliko ih ima. Ako je svojevremeno i Basara podlegao velikosrpskoj propagandnoj mašineriji, šta tek reći za ostale.

I ovaj geler zemlje Srbije

Moj prijatelj Mirnes Sokolović imao je šest godina kad je počela opsada Sarajeva. Na samom početku rata bio je ranjen, geleri su ga pogodili u nogu i u glavu. I dan-danas u glavi ima geler koji ga je tad pogodio, lekar kaže da ga je bolje ne dirati. Zezali smo se na tu temu, zaključivši kako nosi u glavi jedno parče srpske kulture. I parodirali Đuru Jakšića: “I ovaj geler zemlje Srbije / Što preteć korteksu dere kroz kožu, / Metalnog zrna mračnim borama / O ratnoj slavi priča dalekoj…”. A potom i Vaska Popu:
“Vrati mi moj geler
Moj geler od etnički čistog sna
Od metalnog stiha od ubilačke pesme
Od čelične slutnje Velike Srbije
Moj geler od kukaste nade
Od srpskog stanovišta od lirske granate
Od šalitre iz mog pesničkog srca…”

Dok smo zajedno radili u e-novinama Mirnes je napisao tekst “Mirnodopsko sjećanje na ratno Sarajevo” u kojem je opisao ranjavanje: “Krv mi se slijevala niz lice, ali bio sam čudno sabran, tješeći raspamećene ljude oko sebe, kao da se nešto napokon moralo dogoditi. U koži iznad sljepočnice se zaustavilo gelerče, bezopasno, ali zato je kad su mi svukli trenerku, rana na nožnom mišiću zinula kao pirana.(…) Mislim da sam tek tada, zaspivajući, sjetio kako je otac, noseći me, preskakao leševe u ambulanti poredane po podu, koji su mi bili smiješni. Nisam tada ni sanjao da sam mogao i ja ležati gdje su oni, a oni gdje sam ja. Nisam znao ni da se u vrijeme dok sam ja spavao u narkozi, tresući se u nekoj groznici, odlučivalo o sudbini moje noge. To sam tek kasnije shvatio. (…) Tek godinama kasnije, vidjevši svog vršnjaka kako ide bez noge, otac mi je najnormalnije saopštio da se lako moglo desiti da i ja sada tako hodam”.

Uobraženi bolesnik

Sokolović je, usput budi rečeno, jedan od najboljih esejista ovog našeg četvoroimenog jezika. A moglo je lako da se desi da to nikad ne saznamo. Samo da je geler otišao malo dublje pod kožu. Što neminovno nameće pitanje: ko zna koliko je bilo velikih pisaca, muzičara, slikara, naučnika za koje nikad nećemo saznati? Ko zna koga su sve pobile granate i meci koje smo finansirali i slali u Bosnu, posute cvećem i masovnom podrškom, da ubijaju decu? Kad malo razmislim, to što su silni srpski pisci i intelektualci raspirivali šovinističku mržnju i ratnu propagandu, i nije tako besmisleno. Izgleda da su samo bili pragmatični: uklanjali su konkurenciju.

Naveo sam tek nekoliko primera čega bi to Srbija trebalo da se seća ovog aprila, mada joj to ne pada na pamet. A moglo bi se nabrajati danima, mesecima, godinama. Pisati o belim trakama u Prijedoru i koncentracionim logorima u okolini grada, o streljanju u Potočarima, o otmici u Štrpcima, o hotelu “Vilina vlas” kod Višegrada, o masovnim grobnicama posejanim diljem Bosne, o uništavanju Mostara, o masakru na Korićanskim stijenama, o rušenju džamija, o spaljivanju živih ljudi u Višegradu, o logoru Luka kod Brčkog, o Kozarcu i Rogatici, o masakrima u Bijeljini… O tome kako su srpski fašisti čitavu Bosnu pretvorili u krvavu ranu. O tome bi moralo da se govori u Srbiji svakog aprila. Umesto sećanja na žrtve imamo omertu, zaveru ćutanja i solidarisanje sa ubicama. Slavljenje ukoljica kao heroja. I neprestano podgrevanje i održavanje u životu ideologije koja je i dovela do ratova i zločina.

Samo što nema tog ćutanja, poricanja ili falsifikovanja prošlosti koje može da promeni činjenice. Istina je jedna i nepromenljiva, i ma koliko izgledala slaba, gurnuta pod tepih, skrajnuta i prezrena – ona će na kraju izroniti na površinu. Koliko god se srpsko društvo i država trudili da zakopaju činjenice ispod planine laži, to je uzaludan posao. Istina je ispisana na desetinama hiljada sudskih zapisnika Haškog tribunala, u hiljadama i hiljadama svedočenja preživelih, u nebrojenim knjigama – i nema te sile koja je može sakriti. A slepilo Srbije samo je privremena bolest. Pritom je i lažna, jer je Srbija uobraženi bolesnik: zapravo nije slepa, samo je tako čvrsto zatvorila oči da nam se povremeno čini kako nikad više neće progledati. Što pre otvori oči i suoči se sa sopstvenom zlikovačkom prošlošću, to će pre biti u stanju da živi u miru sa svojim susedima. A i sama sa sobom.

Piše: Tomislav Marković za Antena M

Preuzeto sa: Mrežamira

FILTER

READ THIS ALSO