Viki

Photo by: Korab Krasniqi

Priče o ženama koje su preživjele torturu tokom zadnjeg rata na Kosovu (10/10)

 

JA, SESTRA, ZAOVA, SESTRE OD TETKE...

Oko 17. žena je skupljeno od strane grupe paramilitaraca u jednom gradu na Kosovu. Prema svedokinji, skupljali su najlepše žene iz naselja. Bile su odvedene u školu, u jedno selo blizu ovog grada. Tu je, prema svedočenju, bilo na desetine žena koje su držane danima. Doživele su seksualno nasilje, fizičko nasilje i sve ostalo.

 

PN: Ispovest u prvom licu: Uveli su nas u jednu školu, tu je bilo puno jadnica

Viki

Bilo nas je deset članova porodice, otac, majka, pet sestara, tri brata. Ja sam bila najmlađa u porodici. Vodili smo normalan život. Otac se starao puno o nama...ne znam. Bio je veoma bogat, živeli smo dosta dobro, kupio bi nam sve što smo hteli. Kao danas se sečam, imala sam roze bicikl, možda sam tada imala pet-šest godina, bio mi je to poklon za rođendan. To nikud neću zaboraviti. Tako da ima i dobrih stvari.

Ono što je važno, što se mene tiče, jeste da sam bila veoma sposobna do srednje škole.

A nisam mogla da nastavim dalje od srednje škole. Fakultet je bio daleko. Onda me otac verio, udao me. Muža nisam poznavala. Pošto sam se verila, nismo se videli narednih šest meseci. Venčali se. Prvi dan, drugi, treći dobro, zatim je počela ljubomora. Bio je jako ljubomoran. Pio je mnogo. Rodila sam prvo dete. Rodila sam još dvoje dece i poče rat. Bili smo kući kada smo čuli pucnjeve, bam-bam-bam-bam (imitira buku oružja). Bili smo užasnuti. „Šta se desilo?“, jer nismo znali šta se dešava. I svi padoše na pod, muž sa decom se ispružiše na podu. Ja nisam znala šta se događa. Mislila sam da je neka svadba, ali to nikako da prestane, i čulo se kao da je dosta blizu prozora. Tri-četiri dana smo otišli kod jednog komšije. Ona je imala neki podrum i primila nas, celo naselje se tu uvuklo. Nakon tri-četiri dana, ostadoh bez pelena. Morala sam da idem kući da uzmem neki čaršav ili nešto drugo, nije bilo daleko. Ali, dok sam išla u trenerkama, oni su pomislili da sam muško i pucali su na mene. Ali, imala sam sreće i nisu me pogodili. Gađali su me sa brda. Gađali bi čim bi videli nekog da se kreće, oni bi pucali. I, ja odoh, uzeh jedno pet-šest čaršava, jer deca su bila mala.

Nije bilo nikakvog kretanja. Oni nam rekoše: „Idite gde god možete jer ovde za vas više nema mesta“, Srbi. Samo bi udarali na vrata: „Ajde, napolje! Izađite napolje!“ Uvek kada bi se autobus usporavao i stao, ulazila bi policija i vršila kontrolu, šta ima, ko su putnici, dal' ima neko poznato lice. Ali mi putovasmo nekih tri-četiri sata. Bila je izašla majka da me sačeka. Izašli su da nas dočekaju svi, kao da smo došli ko zna otkud. Bili smo barem živi. Nisu radili ni telefoni, nije bilo nikakvih veza. Odosmo. Smestismo se, smirismo se. Ušli su sestri u kuću i ubili joj muža, kćerku i krenuli su prema nama. Onda dođoše i odvedoše i mene, natovariše kamione, izabrali bi one najbolje. „Popnite se!“, „Ajde!“ „Gde nas vode?“ Nismo znale gde nas vode, 17. Osoba su nas odveli, sve žene. Stavili su nas u kamion, nismo znale gde nas to vode. Kada stigosmo, bila je to nekakva velika škola... I tu je bilo puno drugih jadnica, u bednom stanju, sve okrvavljene, katastrofa. Uvedoše nas unutra. Gurali su nas silom. Kada uđosmo unutra, pitale smo jednu ženu: „Gde smo?“ Reče nam. „Oh jadna ja za vas“, plakala je. I pitala: „I vas su odveli kao nas?“ Ko je pao njima u šake, više nije izlazio narmalan. Zube su nam vadili kleštima. Zašto? Jer smo odbijale da imamo posla sa njima. Evo gde imam posekotinu ovde, ovde su me sekli nožem, na nogama, u genitalnim organima. Gasili bi nam cigare na rukama, sekli nas noževima. Tri dana i tri noći su nas tu držali.

Davali bi nam da pijemo rakiju, tukli su nas, vršili torturu, izboli bi nam stomak, genitalne otgane, spreda, pozadi (uzdiše). Nakon tri dana, ponovo su nas bacali u kamion, kako rekoše, da nas odvedu negde: „Vodimo ih u Srbiju, jer ih traži Arkan“. Kada smo bile negde na sredini puta, sestra nam je odvezala ruke. Slomila se flašu koja se tu našla, odvezala nam je ruke, ja njoj, ona meni, pokušavajući da oslobodimo ruke. Onda smo odvezali zaovi, odvezali smo još pet-šest njih, ali bi neke kazale: „Strah me je!“, neke: „Ne plašim se“. Skočilo je nas sedam-osam iz kamiona, a malo dalje smo ugledali jednog čoveka sa konjima i prikolicom. „Šta vam se to desilo, sestre!“, reče nam. Pola nas je skočilo sa kamiona, a za druge nisam sigurna da li su skočile ili nisu. Mi koje smo bile ti, bile smo veoma lepe, i oni su hteli da nas odvedu tamo, Arkanu. „Gde idete sestre? Šta vam se to desilo?“ Sestra mu reče: „Odrale smo se po dračama dok smo bežale“. Reče: „Gde ćete da idete?“... On je bio Rom. Reče: „Ajde, ja ću vas odvesti“. Popesmo se tu, odvede nas, ali nekako smo se pokrile, znaš, ovako smo sve prilegle, jer smo se plašile da se kamion ne vrati nazad po nas.

Kako odosmo kod majke, čim stigosmo, brat poče: „Neću je držati!“, „Ne mogu to podneti!“, i „Vratiću je!“, za svoju supruku. Dođe i moj muž i reče: „Od danas više nisi moja žena“. Majka reče: „Da ste žive. Šta da se radi? Ne mogu ništa“. „Idi!“ Tu smo bile sa majkom i bratom. Brat  više nije izustio ni glasa, saznao je sve. „Majo, bre, kako...“, govorio je očajan. Reče: „Gleda sine moj, pogledaj tvoje sestre. Ono što se desilo tvojim sestrama, desilo se i tvojoj ženi. Gde ćeš sestre? Gde ćeš ostaviti ženu? Jesi li poludeo? Kome ćeš decu da ostaviš?“ Stao je, nije govorio uopšte, ali se sa rezervama ophodio prema svima. I majku su silovali tog dana kada su nam upali unutra. Ali nas su poveli sa sobom, a nju su pretukli jer nije htela da nas pusti. Tukli su mamu, tukli, tukli. Uboli je nožem, ovde na kuku majka ima ožiljak od noža. Jer ona nije htela nikako da nas pusti. Uhvatila se u koštac sa njima, ali je baciše na pod (uzdiše). Vratile se kući, kada se vratismo... majka kao majka, primila nas je dobro... Onda su došle druge patnje, bežanje u kolone. Bilo je 10.-og aprila, 9.-og aprila, kada smo izaše u kolonu. Šta smo sve doživele u toj koloni, to niko nije. Dosta smo se mučile da se maskiramo pelenama, da isprljamo lice, ali džabe. Džabe... U tri navrata su nas putem silovali ovi policajci. Paramilitarci, ili šta su već bili. Bili su celi iscrtani, sa iscrtanim licima. Nisi mogla znati ni šta su ni ko su, ni... Samo tako neka imena, sa nadimcima ili ne znam kako su se oslovljavali među sobom, ne znam. Neka imena, znaš, tako, kratka, veoma krattka su bila. Jednog su zvali Riba, drugog su zvali Lav, e jednog su zvali Vučjak, navodno Vučjak te pojede. Oh, jadne mi, šta nam je radio taj Vučjak, dabogda mu vratio Bog, La Ilahi Ilallah, u njegovoj porodici. Rasturili su nas, bre, krato i jasno, rasturili su nas. Rasturili su nas silujući. Kuku nam šta smo sve propatile. I na putu su nas solovali. To zna ceo svet. Koliko je silovanja bilo. Pet dana smo išle peške, onda po povratku, sa malom decom, silovanja, krvarenje, sve crnije od crnog. Vikali su nam, vrištali na nas. Tukli nas. „Zašto nam se suprotstavljate?“ A devojke se sve bile sakrile. Otišle su, sakrile se kod moje majke. Kada nas isteraše odatle: „Šta vam je, bre?“ „Mamino, šta ti se dogodilo?“Rekoh: „Ništa!“ Reče: „Ne, pa mi smo videli“. Od tada znaju, ali mi to ne pominju nikada. I one su se pomirile sa tim. Čim dođe datum silovanja, ja ne mogu podneti, od trauma idem u bolnicu odmah... Ne dao Bog da dete ostane sa majkom, a bez oca...

Svi su bili okupljeni na jednom mestu kod džamije, prema naseljima. To je to mesto kod džamije, koliko je tu bilo muškaraca, koliko žena, koliko ubijenih ljudi. Kada smo se vratili iz kolone, skupili su muškarce. Skupili su muškarce i odveli ih u zatvor. Jer su govorili da će postati još gore.

Neko nam je dobacio dva komada hleba, a neko... Davala nam je i redovna vojska.

Srpski vojnici, oni koji su bili redovni. Oni koji nisu hteli da greše dušu sa ženama i sa decom. Dobacili su nam i mleka u prahu, davali nam hleba, davali nam nešto... (uzdiše)... moglo se iscediti kao kalodont... Oni koji su pripadali redovnoj vojsci. A ovi koji su bili sa šatorima i drugim stvarima, tri puta su nas zaustavili na putu i silovali. Padala je jaka kiša, brat je držao kćerku u naručju. I reče mu vojnik: „Stoj!” Njemu reče da stane, nama ne. Stao je, ali je stala i sestra sa snajom, a ja sam bila malo dalje sa majkom. Izvukao je nož i htede da zakolje brata. On je bio isekao onu zvezdu, zvezdu tu na kapi, i napravio ju je da bi stavio bratovljevoj kćerki sa lastišem da je štiti od kiše, jer je tada padala jaka kiša. Da, i Bog je plakao za nas, za naše patnje (uzdiše)... Deca su spavala na putu. Neko je držao ruke u džepove. Ja nisam mogla pustiti sa grudi malu kćerku. Ruke u džepove, i samo kada bi jedna išla s jedne, a druga s druge strane.

Imale smo rana koje su nam nanele sa cigaretama i noževima, te si ipak mogla donekle da ih čistiš i spereš, ali one unutrašnje.

Nakon što je NATO došao počeo je da nas leči jedan lekar Albanac. Nakon što je ušao NATO nakon bombardovanja.

Pružio nam je prvu pomoć, sašio nam rane, pomogao mi nekim mastima da izlečim debelo crevo. Dao nam je i tablete za traume, jer smo mu ispričale šta nam se desilo. Zapisao nam e imena i pezimena, sve podatke. Dolazio je svake nedelja da nas pregleda i vidi naše stanje, on je rizikovao mnogo jer je dolazio iz jednog drugog grada. Da pregleda žrtve nasilja, samo je on to radio. Neko drugi ne i to uradio. I sestra je bila veoma loše. Imala je teške traume, ali nije htela da se odvoji od muža i kćerke. Doktor mi reče: „Ideš li?”, „Idš li, ideš li vani?”, „Uzmi devojčice i idi vani, jer dajem ti reč da ćeš se izlečiti”. Uzeh devojčice, on mi je obezbedio sveda otputujem, gde da idem, poslao me u Belgiju na lečenje. Podršku mi je pružila jedna Belgijanka udata za Albanca.

Ona se starala o meni u bolnici. Ona je bila prevoditeljka broj jedan za mene, ona mi je sestra na ovom i na onom svetu. 28 dana su me držali sa infuzijom na ruci, nikad mi je nisu skidali. Nikada, samo bi menjali flašu... I, nakon što sa izašla iz bolnice, malo se oporavila, ona reče: „Hoću da te odvedem u kamp da te prijavim”, kao azilanta. Odosmo tamo, prijavismo se, i reče: „Hoću da te odvde na najviši sprat, da nemaš kontakata sa drugima, i da ti donose hranu gore, i samo kad ti hoćeš da siđeš dole”. Ja sam se slagala sa svime što bi ona rekla... S druge strane, misli su mi bile sa bratom, muža od snahe, drugim bratom, njega je bila uzela policija i sada se po novinama spekulisalo da je mrtav. On nije bio mrtav, već su ga bili odveli držali u zatvor, tukli ga, maltretirali, silovali. I odveli su ga bili u Albaniju. Nisam znala kako da ga kontaktirm, ni sa im nisam bila u kontaktu, jer telefoni nisu radili. Jer mama je uvek imala telefon, uvek je bilo telefona kod nas. I u neko vreme, probaj, probaj, probaj, nakon šest meseci prvedenih tamo dobila sam je: „Mama, jeste li živi, jeste li dobro, jesi li i dobro?” Reče: „Svi smo dobro, samo brat ti je bolestan, na samrti”, „Zašto?” Reče, desilo se tako i tako. „Silovali su ga, svakakve gadosti su mu radili.” I rekoh: „Dolazim odmah.” Ostala sam tamo nekih šest-sedam meseci. Tu sam upoznala jednu belgijansku porodicu, a oni mi rekoše: „Zbog svega što ti se desilo, mi želimo da ti pomognemo, da te nekako nagradimo...” Bili su veoma humani. „Ostala si sa troje dece, kuću nemaš, želimo da ti kupimo kuću, samo reci gde ti želiš. Ti izaberi gde hoćeš”.

Želela sam da odem kod majke, iako taj grad nikada više neću voleti. Jer nakon silovanja koje mi se desilo, ne mogu više... i kada idem ovako kod mame, nekako me zemlja ne drži, jer imam veoma gorkih sećanja na to mesto.

Vratih se.

Sestre, sestre od tetke, sestre od strica, sestre od drugih tetki. Sve smo bile zajedno. Ali svako neka priča za sebe, jer ja možda nema prava da pričam o drugima. Ja imam pravo da pričam o sestri, o zaovi i sestri. Sestra je jurila za mužem. Odveli su joj muža..., šest sestre su imale samo tog brata. Jurila je za mužem jer je imala dva sina sa njim. Uhvatili su je u policijsku stanicu i silovali je.

„Kako žena dajuri za mužem?” Srbin. Jer albanska žena je uvek bila na glasu za moral. Tokom silovanja bi nam govorili: „Vama Albankama treba uraditi još gore, jer čuvate čast”, „Radite ovo”, „Majku vam vašu ovako”, „Uradićemo vam svašta, sve ćemo vas spaliti”, „Ovako ćemo vam uraditi”. Samo koliko uvredljivih reči su nam rekli, oni ne zaslužuju ni da se ime Srbin pominje na Kosovu. A kamoli što idu na more i tako to. „Gde ideš?” „Idem kod Crnogoraca”, „Ali Crnogorac ti je učinio to zlo, bre!” Više je bilo Crnograca negoli Srba... Ne znam koliko puta sam pokušala da izvršim samoubistvo pošto sam se vratila na Kosovu. Da, jer mi smo pričali, ne taj i taj, ne deca tamo. Gledala sam kćerke, pomišljala kome da ih ostavim. Ko će se brinuti o njima?

Šta su one krive? Oca nemaju, majku nemaju, gde će ostati? Taman bi pripremila uže i sve, onda bi me one odvraćale. U dva navrata me zatekla najstarija kćerka kako pijem tablete bez ikakve kontrole. Ali je ona brzo reagovala.

Tri godine nakonšto sam se vratila na Kosovo, došao je muž. I u prisustvu kćerki me bacio u krevet. Silovao me. „Jeli dobro da te siluju paramilitarci?”

I to spada u nasilje, jer ga tri godine nisam videla. „Jeli dobro da te siluju, jeli zadovoljstvo?”, „Jeli s ove strane?”, „Ili s one?” – vikao je. Kćerke su vikale, vrištale. Naveliko su vikale, vrištale, plakale. I ja sam plakala. I rekla sam: „Idite!”, rukom, da pozovu nekog. Otišle su i pozvale komšiju, i skinuli ga sa mog tela. Dobro je što nisam ostala trudna, jer ne bih znala kuda ću. Bila sam istraumirana, odoh u bolnicu. Odoh u bolnicu i tamo sam ostala osam nedelja. Na neurokirurgiji. I analize mi nikad nisu bile dobre. Nikad, ni jedna analiza mi nije bila dobra. Kada bi me hvatala ta muka, uuuuh, trauma s one, sada s ove strane... Nakon dva meseca napraviše mi analize i rekoše: „Ti si ženo trudna”, „Šta?”, „Trudna si”. Rekoh: „Hoću da abortiram. Hoću da abortiram”. Odoh da abortiram, i lekarka mi reče: „Ne smem, jer si mnogo anemična. Nemaš dovoljno krvi.” Abortirala sam.

Uputila bih poruku ženama da podignu glas, neka se čuje njihov glas, jer dok ne budu one govorile, niko neće govoriti za njih. Sve dok ne ispričaš svoju priču, niko neće znati šta ti se dogodilo. Samo neka nam pomogne društvo, da nas ne preziru, da nam ne kažu: „Ona je ta”, „O, ta je”, „Ajt, silovana je”, i slične stvari, jednom rečju da nas podrže. Da nam društvo pruži što bolju podršku.

 

Ova priča je dio knjige "Želim da mi se čuje glas: Knjiga sjećanja sa ispovijestima žena koje su preživjele torturu tokom posljednjeg rata na Kosovu“, koji provodi  forumZFD i Integre u suradnji sa KRCT - Centrom Kosova za Rehabilitaciju Preživjelih Torture, a podržavaju ga Ministarstvo za saradnju i ekonomski razvoj Savezne Republike Njemačke, Fond Rockefeller Brothers, Fondacija Charles Stewart Mott i UN Women.

FILTER

READ THIS ALSO