Lola

Photo by: Korab Krasniqi

Priče o ženama koje su preživjele torturu tokom zadnjeg rata na Kosovu (7/10)

Rat je uništio sve

Ona je imala sretan život. Bila je u braku iz ljubavi. Imali su i jednu devojčicu. Sve je bilo perfektno do dana kada su oni banuli.

Tog dana će joj ubiti muža i malu devojčicu. Doživeće seksualno nasilje, ali ne samo to...

Ispovest u prvom licu: Ja, majka, sestra, zaova...

Lola  

Bilo nas je puno dece. I potičemo iz obrazovane porodice.

Svi smo obrazovani. Pošto nas je rat malo unazadio, izgubili smo i znanje i školu, ali opet smo dobro. Mi smo u detinjstvu imali dobre uslove, jer naš je otac bio radnik. Imali smo dobre uslove, imali smo dobru školu, imali smo dobre roditelje, imali su razumevanja za nas, iako nas je bilo puno.

Kada sam napunila 18. godina, jedan muškarac mi je ponudio brak. Poznavala sam ga odranije, bili smo u školi zajedno. Bili smo u osnovnoj školi zajedno, i tako, drug za drugom, rekli su bratu: „Lolu hoćemo da verimo, vašu Lolu!” I, kakav je bio običaj u to vreme, sa proscima, iako smo bili obrazovani, sa proscima. Posle toga sam se udala.

Šest meseci smo bili vereni, onda smo se odmah venčali. I imali smo veoma dobar život, veom lep život smo imali.

Imali smo mnogo svatova, a i kuće su nam bile blizu. Neki su išli na svadbu, neki se vraćali sa devojačke večeri.

Nakon nekih tri meseca, tako, ostadoh trudna. Svi su se radovali. I nakon određenog vremena, rodih kćerku. Kakva je to radost bila, jer oni dugo vremena nisu imali ni jedno dete u kući. Kakva radost, kakav ručak...

Ti sad zamisli, u to vreme sa bubnjevima su mi došli kod bolnice, radovala se cela porodica. Kako sa naše strane, kako sa muževljeve strane. Radovali su se, ali izbi rat, pokvari nam radost, uništi nam život. Uništi mi sve stvari koje sam imala u životu. Odnese mi nadražu osobu koju sam imala, oduze me kćerku koju sam toliko volela... Oduze mi sve.

Bili smo kući i večeravali. Nismo znali ništa, samo smo čuli: „Kod komšije je upala policija. Upali su i odveli troje koji su bili obrazovani”.

Nismo znali ništa kad su upali i kod nas. Ubiše mi muža. Tada, pucajući na muža ubiše mi i kćerku. Mene uhvatiše me za kosu i povukoše po zemlji... Nosila sam tada dugu kosu. Odvedoše me na silu, vukući me, u policijsku stanicu.

I tu je počelo to njihovo ludilo. I nakon nekog vremena, ustadosmo, nakon četiri sata me pustiše. I pobegoh, ali kuda da se denem, gde da odem. Ljudi kažu da nigde e možeš naći bolje nego kod majke. I krenuh, tako, i pođoh kod mame. Kada stigoh, sve kćerke su već bile tu. Reče: „Šta se dogodilo? Što si tako u stresu?” Isprva nisam htela da ispričam šta se dogodilo. Reče: „Šta je to puklo tamo u vašoj mahali”, i tako, tako. Rekoh: „Ne, ništa!”  U tom trenu sa pala u nesvest. Ustade brat i povrati me. Ja sam im lagano, lagano, lagano ispričala (uzdiše). A nismo znali ništa kad su banuli i tu kod brata. Upali su tu kod brata, i odveli su nas sve. Majku su pretukli. Majci su radili svašta pred bratovljevim očima, pred našim očima. Govorili nam: „Lutko moja”. „I vama ćemo uraditi ovako”, na srpskom. Utovarili su nas na kamion i odveli su nas sada... prebacili bi nas čas tamo, čas ovamo. Sa zaovom, sa tetkama, i sa očeve strane, sve koje smo se tu zadesile, ubacili su nas u kamion. I odveli su nas... na nekakvo mesto...

Nakon toga su nas ponovo odveli kamionom. Imali su tu neku školu, neko mesto, izgledalo je ao da je neka škola, il' kao neka policijska stanica. Čas bi je nazvali ovako, čas onako. I onda su nas uzimali redom. Ne znam koliko ih je bilo, kao danas se sećam, bilo je puno žena. Kada su nas uzeli sve redom, tap, i tap, i tap... redom. Ko nije hteo, uzimali bi nož i srljali na nju nožem. Celo telo mi je izbodeno nožem, celo telo da više nisam mogla da se oduprem bilo čemu. Kada sam pomišljala šta su uradili kući, i šta su uradili u policijsku stanicu, i kada sam gledala sestre, i zaovu, i tetku, i bratanice, o rekla bi u sebi: „Ubiće nas, bolje me ubijte nego da nam činite ovakve stvari”. Tu, jeda bi ulazio a drugi bi izlazio, jedan bi ulazio a drugi bi izlazio... tako. I utovarili su nas na kamion, vezali nam ruke i noge tako okrvavljene, jer celo telo mi je bilo krvavo. Ulazio bi on, ulazio bi kao lud. Svi, jedan Jovan, zvao bi drugog Jovane, i drugog Jovane...

Svi sa tim istim imenom. Kada smo izašle otud, vezali su nam noge i ruke, bacili su nas u neki kamion, po dvoje nas je bacalo. Jer mi više nismo imali ni atoma snage. Bila sam pala na 70 kila.

I utovarili su nas u kamion da nas odvedu za Zvečane. Među sobom bi govorili: „Kuda? Kuda?” Neko bi odgovorio: „Za Zvečane!” I ja sam samo tako zurila, videla sam neku flašu. Sipali bi vodu, sipali bi rakiju, i sada više ne znam šta su bili nekakvi špricevi...sada znam šta je to bilo... Ali tada nismo znale.

Da, kaže: „Dajemo vam to da vas ojačamo, jer ste bez jela i bez pića“, mi nikada, ama uopšte, uopše nismo jele. Samo malo vode što su nam davali. I kada su završavali taj svoj posao, sipali bi nam vodu u usta, pošto smo padale u nesvest od njihovog maltretiranja. I čuo sam ga kako kaže: „U ovom kamionu ovvoliko osoba“, „U ovom kamionu toliko osoba“. Kada ovi ubaciše sve ispred mene, ja ostadoh na kraju. Ja sam bila u začelju sa sestrom, sa zaovom, sa dve sestre od tetke, a tu blizu mi je bila neka flaša. Staklena flaša, od rakije je bila. Rekoh: „Kako da nekako slomim ovu flašu?“ Reče: #Ćuti, ne budi luda, jer će nam opet uraditi kao malopre!“. Rekoh: „Znaš kako ću je slomiti, kada kamion bude krenuo, oni neće znati šta se dešava pozadi. Ja ću da slomim ovu flašu!“ I udarala sam je nogama. Udarala je nogama, udarala je nogama, udarala je nogama, u jednom trenutku, valjda kad hoće Bog da ti pomogne, oni udariše u neku izbočinu na putu, ja tada udarih jako flašu i polomih je napola. Uhvatila sam je polako, polako sa nogama, približila sam je kod ruku i uradila sam sebi ving, i ving, i ving... evo gde su mi ovde ruke posečene. Ving, i ving, i ving... ožiljci na rukama... presekoh uže i oslobodih sebi ruke. Oslobodih svima ruke, noge. Na moje noge sam zaboravila! Moje noge zaboravih. Rekoh: Skačite o žene!“ „Ne, ne smemo, videće nas“. Rekoh: „Hoćete da ja skočim prva? Ako me budu ubili automatom, a ako me ne ubiju, vi skočite za mnom“. Ja sam skočila iz kamiona i pogledala da li i druge skaču. Mahnula sam sestri i zaovi. Skočile su nekih 100 metara dalje, ona 10 metara, ona... I otišla sam puzeći. Pogledala sam gde su, tražila sam ih gde su. Ko zna dokle sam išla tražeći druge, da li ima drugih.

Onda rekoh: „Ajde da se pritajimo tu i da vidimo šta će se desiti!“. Bile smo u nekakvom selu, ne znam kako se zvalo to selo, na putu za Zvečane. Kada zastasmo, videsmo da je u blizini neko groblje. I upravo smo stale tu kod groblja: „Daj Bože da nas spasiš, nek nam Bog pomogne.“ Nismo znale ništa kada jkje banuo neki Ciganin sa konjem i prikolicom. I rekoh: „Može li...?“ „Šta je to bilo sa vama? Šta vam se to desilo?“ Rekoh: „Gađao nas je NATO.“ Reče: „Ne, NATO još nije počeo da bombarduje.“ Rekoh: „Došao je NATO, doveli su nas ovde i ostavili“. Onda se Ciganin pokrenuo: „Ajdete ovde!“ Reče: „Šta si ti?“ „Ja sam Turkinja.“ Sada sam se ostalima obraćao na turskom, znaš, da ne sazna on ko smo. I kada smo prošle gradom, odvojile smo se svaka na svoju stranu, jer je tu bio neki kontrolni punkt, i sakrile smo se.

Otišle smo pravo kući puzeći. Kada sam otišla, više nisam znala ništa ni gde sam, ništa, ništa, ništa. A, jesi li primetila, kada je čovek skroz iscrpljen, a onda kada se malo odmoriš, hvataju te oni simptomi. Samo kada sam videla sebe na neuropsihijatriji.

I videla sam sebe tamo i više nisam unala ništa ni za brata, ni za sestru, ni za bilo koga na ovoj zemaljskoj kugli.

Propatile smo, propatile smo, dosta smo propatile, sada još uvek niko se ne stara o nama. Ne ovaj kaže ovako, ne ovaj drugi onako, ne onaj treći ovo... Al', dao Bog da se sada dogodi nešto dobro. Ja sam rekla još u vreme UNMIK-a, za ove žene i za ove majke, pošto je moj život završen... Bez dece, bez ičega, govorila sam i za njihovu decu, govorila sam i za njihove muževe, govorila sam i za njihove sestre, i za sve. Rekla sam: „Dao Bog da dođu neki bolji dani za nas“. Al' sad za sad, nema ništa.

I predsednica nam je pomagala, rehabilitovala nas je. Dosta što smo nju gledale, kada smo imale neki sastanak ili tako nešto, kada smo je gledale kako nas podržava, činilo mi se da su, znaš, duša kćerkina, duša muževljeva našle mir. Mislila sam u sebi: „Bože, kako je moguće da nas neko podržava“.

Znaš li, kada sam na početku ja sama, u početku kada sam izašla i ispričala dvema-trima ženama  ovako i ovako nam se desilo. One bi upirale prstom na mene: „Vidi ova“. Sada nas svi podržavaju. Svi nas podržavaju. Imam ja još dosta toga, ali sada me prošla epilepsija. I ne mogu sve da ispričam, sve, sve ne mogu, jer ja moram da idem kući. Epilepsija, noge, ruke, na sve strane. Sada mi se čini da smo bolje, podržavaju nas. Mi smo se manje više oporavile, jer ne možeš ceo život provesti plačući.

Sestra mi je umrla od tuge. I ona je bila isto kao ja. Nekoliko godina posle rata je umrla. Kada su je lekari operisali, rekli su: „Šta smo sve našli u njenom stomaku, u njenoj materici, pamet ne može...“ Šta sve nije imala. A nisu smeli ni da pričaju, i rekoše mi ovako i ovako, Srbi su joj uradili, jer tada se nije smelo pričati o tome. Samo: „Na znamo od čega, ne znamo od čega!“... Ostavila je kćerku, sada je napunila 12 godina. Kćerka joj je odrasla u tuđim rukama. A sada, dao Bog, naša država otvara oči i čini nešto za ove žene, jer smo umorne više.

Posle rata, oko dve godine posle rata, negde 2002., 2003. Godine, tako ako ne grešim, jer sada sa datumima ne stojim baš dobro, samo dve godine posle rata, poče stomak, bolovi u stomaku, bolovi. Ni na nebu, ni na zemlji. „O, šta se to desilo sa mnom, o šta se to desilo sa mnom?“ I odvede me brat kod lekara. Kada me odveo, lekar reče: „Materica joj je katastrofa. Ona ima neko divlje meso il' strano telo!“ Reče: „Kao?“ Reče: „Ili je bila trudna i ima ostatke mrtvog fetusa, ili joj se dogodila neka katastrofa“. Ali oni nisu znali šta se meni sve dogodilo. Kada sam ušla na operaciju, ispostavilo se da imam tumor materice i nekakve miome, kako su ih zvali. I kada su me operisali, nakon 24 sata kada sam se probudila, došao je lekar meni u posetu. Uzeo list papira, i počeo da mi postavlja pitanja: „Gde si bila?“ „Što se dogodilo?“ „Šta je bilo? Kako...?“ Jadna ja, kako da ispričam njemu.

„Ti si bila podvrgnuta katastrofalnom nasilju, tako da su ti se stvorili ti tumori. Da li ti se desilo da si bila trudna i da si doživela neku povredu?“ „O doktore, ostavi te stvari, jer ne želim da pričam šta se desilo. Jer ako ja to tebi ispričam, ti ćeš ispričati nekom drugom, nekom trećem, nekom četvrtom“. Doktor me poznavao, poznavao je i mog muža i reče da može zamisliti šta mi se sve dogodilo.

Iscrpljene smo, ne pitaj, jer evo navršava se 17. ili 18. godina. Ti zamisli, nisam znala ni datum ni dan. Kada bi me neko pitao za rođendan.

Još jednu stvar, uzeli su me i stavili, nakon što su mi ubili muža, stavili su me u nekakvu električnu stolicu. Izbrisali su mi svu memoriju koju sam imala, sećanja, školu, pisanje, čitanje. Ja do skora nisam umela ni da stavim jedan potpis. „Kako da ti to ne znaš? Jel' znaš ko si bila ti?“

Četiri sata u policiji. Nekakva stolica, vezali su mi stomak. Rekao bi: „Nađi gde je Adem Demači!“ „Al' šta ja imam sa Ademom Demačijem, šta ja imam sa njim...“ Govorio je: „Je' znaš gde je OVK?“ Ja sam odgovarala: „Ja ne znam, to ime od vas čujem“. I zaista nisam znala, ozbiljno. Mi koji smo bili u gradu nismo se bavili... i nismo smeli mi da pričamo o tome. Jer sam imala obrazovanog muža, sama sam bila obrazovana, nismo mogli mi da se time bavimo. Govorio je ne OVK, ne dotična osoba, ne gde su. Govorio je: „Ko je Zmija?“ Ja bih odgovorila: „Ko je, more, Zmija?“ I ovde na grlu, ovde gore: „Ajde goori ko je ovaj, ko je onaj“. Ja nisam znala mi jedno ime, nisam znala, zaista, ko su oni, ali sada znam. Znači, sve zbog Tačija, Adema Demačija, mene su maltretirali. Jer moja braća su bila mala. Oni nisu znali ni šta je ovo ni šta je ono. Sada pate zbog mene. Kažu: „Jadna, šta je sve propatila“. Jel' znate da ja za pet-šest meseci nisam znala ni čija sam. Kada bi me neko u neuropsihijatriji upitao: „Čija si?“, „Odakle si?“, nisam znala da odgovorim. Sedam meseci je to trajalo. Lekari su mi povratili svest razgovorima sa mnom, terapijom. Ja sam imala jaku terapiju, jer sam bila sva drogirana, sva sam bila, na rukama, na sve strane. Čak, kako mi je govorio doktor: „Bila sam izbodena i u stomaku sa špricevima“, prema njihovim rečima. Ali ja nikada neću zaboraviti dobro koje su mi učinile predsednici i Feridi. Našle su mi radno mesto, našle su mi čak i da se školujem, omogućile mi da izađem, odem, dođem.

Članovi porodice danas osećaju bol zbog mene, danas osećaju bol zbog mene. Znaju šta mi se dogodilo. Ne samo članovi porodice, već i komšije, sredina, poštuju me, poštuju me. Nisu znali baš u dubinu, onako kako je stvarno bilo, ali zbog muža kojeg su mi ubili, zbog muža i kćerke, i dan danas ja sam ostala bez dece, i ostala sam bez igde ikoga, oni me podržavaju. Oni nisu znali, na primer, šta se dogodilo u mojoj biografiji, kako je bilo, šta je bilo. Tek sada su me videli tu i tamo, tek sada kažu: „Ti imaš i neku skrivenu priču“. Ali oni, znaš kako, dok nismo došle ovde, nismo smele ni da pričamo. Ali ovde su nam rekli da to ostaje u tajnosti, da neće pominjati imena, da neće obznaniti, i stekle smo poverenje i dale su nam poverenje, i ispričale smo svoje priče. Uzimale smo terapiju, imale smo i sedeljke, smejale smo se, pričale smo.

Jel' znate da su meni, kada sam došla ovde, ti hrastovi tamo izgledali kao da su vojnici. Rekla bi zaovi: „O Bože, odvedi me odavde dok ne odu ti vojnici!“ „Ne, more, nisu vojnici, šta to pričaš? Nisu ni policajci!“ Kazala bih: „Ovi policvajci“. „Neeee!“

Verujete li da dok sam ih gledala, ja sam njih zamišljala sa kapom, tako sam ih fokusirala. Izlazila sam sa ovim drugaricama. „Ne izlazim odavde zbog njih“. „Zašto?“ Kazala bih: „Pogledaj gde su oni.“ Hrastovi su mi se činili ko da su oni. Izašle smo, dodirnule smo ih. „Eto, ništa, hrast je ovo“. Odjednom bi me uhvatila ta kriza, ta tuga, ta nervoza. Budim se noću i samo se vrtim po sobi. Najviše me hvata na kćerkin rođendan... (plače). Tražim je po sobi...

Ovi ukućani počinju da mi govore. Kažu mi da nisam ni prva ni poslednja. Seti se one majke u Đakovici, seti se te đakovičke majke, koliko ih je imala, a ostala je sama. Ti na nju treba da pomisliš, jel' vidiš i ona je ostala normalna. Al' ti treba da izlaziš, da odeš, da se vraćaš, i da uživaš u tome, budi zadovoljna sa nama. Mi smo jedna porodica, još smo zadržali bliskost kao što je bilo ranije. Ma primer, moj brat ne uzima svog sina u krilo a da on prvo ne dođe k meni.

Jednog dana reče brat majci: „Želim da se rastavim od žene!“ Ona mu reče: „Ne, ne! A šta si ti pričao da su ti radili u zatvoru u Smrekovnici? I šta si ti nama sve ispričao? Kada si došao, znaš li kako si bio pozadi? Od debelog creva što su te Srbi silovali?“ Majka reče mom bratu.

„I njima su to radili, i njima na silu.“

Brat reče: „Ne mogu više majko da se uzdržim, kada pomislim da mi je Srbin silovao ženu. Ja ne mogu da se s tim pomirim“.

„Sine moj, treba da se pomiriš! Pogledaj sestre i ženu. A da ti ispričam još jednu stvar!“ Reče: „Šta?“ Ona: „Neću ti reći nikad u životu“.

Onda je brat shvatio da je i majka bila silovana. I ustade, poče da plače i da nas sve redom grli. A majka reče: „Ne može to tako! Kako bi se tebi učinilo da muž ostavi tvoju sestru“.

Međutim, posle nekog vremena, muž ove druge sestre nju ostavi. Četvoro dece, a dan danas nije nigde (plače).

Šta su nam oni radili dao Bog da i njima isto vrati. I,  pre nekoliko dana popeh se na autobus da odem u drgi grad.

I vidim jednu Srpkinju, sedela je tu, bila je u uniformi policije Kosova.

I rekoh: „O Bože, daj mi Bože snage i da ne napravim tu rusvaj“. Moleći se, moleći se, Bog mi se smilova, i podsetio me. Rekoh: „Vidi ti nju, klali su nas, uništili su nas. Naše devojke sa školom ostaju bez posla, bez ičega.“ Ona je pričala na sav glas na srpskom. Odjednom mi se zavrtelo u glavi. Jedna žena je primetila: „Gospođe, jel' vas muka?“ Rekoh: „Jes vala!“ „Da kažem šoferu da otvori prozor?“ „Ne!“, rekoh. „Reci šoferu da zaustavi autobus“, jer rekoh neći uzdržati a da ne progovorim, pa bolje da siđem. Siđoh odmah, ali ona primeti da je neštio bilo sa mnom. I tako, ostade ta žena sa mnom, a da je danas vidim ne bih je prepoznao, ona druga koja reče: „Da otvorim prozor jer nisi dobro“.

Ostade sa mnom. „Ajde, poećemo se na drugi i ićićemo obe zajedno, jer ti nisi dobro. Da li si imala operaciju, ili šta ti je?“ Rekoh: „Da, nisam dobro“. „More, da li si trudna?“ Rekoh: „Tako nekako“, jer sam bila nekako naduvena. Reče: Ne, vala, ostaću sa tobom jer... Šta ti je to bilo odjednom?“ Rekoh: “Ništa!“. Reče: „Vala, bilo je nešto, ta žena što je govorila srpski, ona policajka, nešto to pogodilo“. „Eh, kćeri moja, da ti nešto kažem.“ Reča: „Šta?“ Rekoh: „Njihov jezik ne mogu nikako da svarim“. Reče: „Zašto?“ Rekoh: „Ubili su mi muža i kćerku pred mojim očima, nikada u životu im neću oprostiti, nikada. Gde god da idem ću pričati i kazaću i drugim ženama ustanite i govorite za sebe šta su nam oni uradili“. Ali, veliko je čudo da nakon toliko godina niko od njih nije uhvaćen.

I odmah posle rata, odmah, u vreme UNMIK-a, uhvati me šta, šta, kako, ispričala sam joj  ovako, ovako, sve sam joj ispričala, sve, ne samo za sebe, već za sve šta im se dogodilo. Do kasno, znaš, jer sada sam izgubila i sećamje na lica, jer ljudi su se izmenili. Bile su mlađe, a sada su starije. A sada,. Samo kad mi se jave same, tako, jedna preko druge. I tako...

Sa ostalim ženama kojima se dogodilo isto često raspravljamo. I kada raspravljamo, decu udaljujemo, da deca ne saznaju. Tako, tako.

Deset puta sam pokušala da se ubijem. Znaš li kako je Bog pričao majci?! Dolazio bi: „Jesi li tu?“ „Da!“ „Ranije gde si bila, jesil li bila kod bunara?“ Deset puta sam pokušala da skočim u bunar, ali Bog je javljao mojoj majci. „Da nisi bila malopre kod bunara?“ „Ne!“ A, išla sam da skočim u bunar, mislila sam šta mi valja život, šta mi valja da živim. Kada bi čula majčin glas, vraćala bi se. „O, šta li ćeš sve naumiti“. Ustade brat, zatvori onaj bunar. Izlazila sam noću i plakala kod bunara. Suze bi kapljale tamo dole. Mislila sam, kupam ga suzama, a sutra ću doći da se bacim. Govorila sam sebi, kupam ga suzama, a sutra ću doći da se bacim u bunar. Ali majčin glas me zaustavljao.

Onda počeše da me kontrolišu. Ne znam koliko su me vezali da ne bi ustajala noću, da ne izlazim noću.Ja bih samo ustajala, pogledala sebe: „Ko me je toi vezao!“...

A sada mi ih je žao, žao mi sestričina i braće. Kada gledam kćerkinu generaciju. Kada bi ona bila sada, sedela bi sa mnom, ona bi... Al' šta da se radi. Jedna žena mi je govorila: „bog je tako hteo“. Rekoh: „Nije Bog hteo, već Srbin je to hteo. Jer Bog mi je podario život da živim sa njima, a Srbin mi ih je oduzeo“... Opet, život se mora nastaviti ovako.

Treba svi da izađu i govore, da dignu glas za sebe. Kao mi što več 16. godina stalno govorimo: „Izađite pričajte, izađite govorite, za vaš život, za ono što su vam uradili! Zašto da im se ostavi njima na volju“.

Ova priča je dio knjige "Želim da mi se čuje glas: Knjiga sjećanja sa ispovijestima žena koje su preživjele torturu tokom posljednjeg rata na Kosovu“, koji provodi  forumZFD i Integre u suradnji sa KRCT - Centrom Kosova za Rehabilitaciju Preživjelih Torture, a podržavaju ga Ministarstvo za saradnju i ekonomski razvoj Savezne Republike Njemačke, Fond Rockefeller Brothers, Fondacija Charles Stewart Mott i UN Women.

 

 

FILTER

READ THIS ALSO