HANA

Photo by: Korab Krasniqi

Priče o ženama koje su preživjele torturu tokom zadnjeg rata na Kosovu (6/10)

NIKADA BELOG DANA NISAM VIDELA

Ona nije imala lepo detinjstvo. Jedna nesretna ljubav u mladosti i brak u uslovima ekstremnog siromaštva, ali i nedostatka muževljeve ljubavi. Nije stigla ni da se raduje rođenju deteta, koje će izgubiti kao odojče.

I da joj to ne bude dovoljno, ona je bila u dva navrata žrtva seksualnog nasilja. Jednom tokom rata i još jednom mnogo pre početka rata.

Ispovest u prvom licu: Jadnog li života

HANA

Detinjstvo mi je bilo veoma teško. I moj otac je odrastao kao siroče. Ne pamtim ništa dobrog iz detinjstva.

Veoma mi se sviđalo da idem u školu. Ali nije mi davao deda, jer bi nam govorio da treba da idemo da čuvamo stoku. Mnogo, mnogo mi se sviđala profesija lekara, uvek sam to želela. Jadna ja, al' nismo imali uslova.

Sećam se pomalo tek kad smo malo odrasli, malo šta pamtim dok nisam napunila 18 godina. U to vreme smo radili... U to vreme najviše smo volele da radimo ručni rad. Dolazile smo kod ujaka, u gradu, u gradu, u gradu su oni živeli, radile smo. Kod ujaka bi dolazile i sestre od tetke. Volela sam ih. Bile smo veoma dobre drugarice. Jedna od njih reče: “Hoćeš li uzeti ovog momka?“ Bio je dobar... bio je dosta dobar.

Meni se sviđao, ali nisam smela to da priznam, jer bi odmah počela ogovaranja. Taj momak je živeo u Austriji. Al' ja rekoh u sebi, ja sam kućna devojka, pošto u školu ne idem, sigurno on me neće hteti. Toj sestri od tetke rekoh: “Nema šanse da me ovaj uzme, samo se zavaravam i postaću predmet podsmeha.” Ja sam ga videla izdaleka, al' tom prilikom nismo razgovarali. U to vreme nismo razgovarali, nikada ga neću zaboraviti dok sam živa, nikada... On je bio dobar, njegovo ponašanje takođe. I sreli smo se, znaš ujaci i tetke su nam bili blizu, kada reče: „Samo da popričamo”.

Da popričamo, reče. “Ako bude sreće da se verimo, ako se ne verimo, onda ću te oteti”. Bila je jesen, još nisam bila napunila 15 godina. Vratismo se zatim u selo, kući, on onako… viđala sam ga ponekad, viđao me. Ajde, odoše nekoliko godina, imali smo nekih poslova, siromaštvo, problema, nevolje, ali opet znaš, niko nije znao za nas. Patnja, dosta sam bila tužna zbog prekida škole, ali sam se plašila, pomišljala sam da će me ostaviti, jer će uvideti da od mene nema nikakvog interesa, ko će ti ga znati. A baka od ujaka bi govorila: “Treba biti obazriv  odi, da neko slučajno ne progovori što”.

Kada sam se vratila u selo, ja nisam znala ništa, oni su govorili: “Dobar je to momak, treba da je verimo u selo”. I bez mog znanja, oni me veriše.

Ne za ovog momka, već za nekog drugog. Za jednu izgovorenu reč ode mi život. Ode mi život nizbrdo, a on postade zemlja. Al’ u to vreme je bilo drugačije, ubili bi čoveka zbog takvih stvari. Ako se veridba ukine, ljudi bi se ubijali. Braća su mi bila mlada, gde da oni budu ubijani. Najstariji brat je išao u srednju školu. Vala, neću da idem, ali ne znam zašto nisam pobegla u to vreme. Zašto sam se mučila, plakala i plakala, tugovala, ne idem… idem. Neke nevolje sam zaboravila, neke se ne zaboravljaju dok si živa.

Zbog jedne reči… Kobajagi ostadoh tako verena jednu godinu, da li da idem ili ne idem. Ja tog momaka za koga sam trebala da se udam nisam videla nikada.

On je bio dosta siromašan. Majka mu je bila bolesna, oca nije imao, a imao je još dva brata. Samo je dve sobe imao, siromašan dozlaboga, ali majka je govorila: “Samo da je sa svojim mužem, muž joj je zaposlen, neće tražiti komad hleba ni od koga…”

Kada sam otišla tamo, oni su bili u čudu, uđoh u to dvorište, bila je ta bolesna žena, jedna žena od strica. Oh, blagi Bože… da vam opišem, film, ne znam. Popila sam tablete i stegla pesnice. Kao da vam opisujem neki film, ne znam kako. Kako je ona bila bolesna, moja svekrva… fukara. Psihički bolesna. Dva sina su bila zdrava pameću. Međutim, taj momak nije bio taman, muž za koga su me udali. Dve sobe je imao, jedna moja, kuhinja, jaoj kakvo siromaštvo, gore ne može bit’.

Kod kuće mog oca i majke plakala sam i mnogo tugovala. On nije bio čovek, samo je išao sa tuđim ženama, nije bio čovek, majmun neki, fukara, hleba nije imao da jede. Tako sam gurala nekako, nakon dve godine ostadoh trudna sa prvim detetom. Dok sam bila trudna pala sam u dvorište… Beba je bila povređena, i odoh kod lekara… u Prištini. “Mora se svakako očistiti, drugačije ne može”. I očistiše me, nakon što su me očistili rekoše… nemoj da zatrudniš dok ne prođe šest meseci.

Odmah zatim sam zatrudnela sa kćerkom. Bili smo ubogi siromasi, mi jadni nismo imali šta jesti, niti što popiti, bila sam gladna, bila sam žedna. Bože, šta sam sve prošla, da im perem veš, a oni bolesni, gubavci, prljavi. Spopaše me neki bolovi, ali nisu to bili bolovi jer sam bila ušla u deveti mesec, nekih tri ili četiri dana.

Odoh kod jedne privatne lekarke u Prištini, pregledala me, i reče: “Idi u bolnicu, ima tamo mešovito osoblje, Srbi i neki Albanci, tamo imaju svu opremu, ne mogu te ovde zadržati”.

Uđosmo u bolnicu u Prištini, gde da uđeš… gde da uđeš, na prijemu prvo i prvo sve sestre su bile Srpkinje, jedan lekar tu je bio Srbin, jedan sto koji donesoše da pregledaju nas žene. Razrogačio je oči taj lekar Srbin, lekarke su sve bile Srpkinje, ovako su nam cepale kaaap (imitira zvuke cepanja), i uhvatile bi nas, cepale nam bluze. Rekoh: “Zašto ne pričate albanski?”. Ovo se desilo ’92-ge godine.

Dadoše nam da obučemo bolnički najlon. Staviše me na sto, lekar da nas pregleda. Dodirivao nam je stomak, gnječio…ja skoro pukoh, pukoh. Smejala sam se histerično, pomislih da ću pući, pući.

Nikada neću zaboraviti to maltretiranje, uvedoše nas u lift. Popeše se na stepeništu sa belim krevetom, bio je veliki, uhvatiše ma na liftu. Još dve sestre, skidaju mi odeću, osećala sam se ko’ okružena dok se nismo popeli gore. Bio je visok sa belom kravatom… Da, silovali su me. Da, tu u liftu, u tom liftu naše bolnice u Prištini.

U to vreme su bili Srbi, oni su bili preuzeli sve. I odosmo mi, odvedoše nas gore, uđosmo u neku sobu. Dođoše troje, neki drugi, došao je I jedan kao milicajac sa oslonjenom automatskom puškom, ja sam ležala, samo mi je rekao: “Tu ustani! Šta ćeš ovde?” Ja sam se tada valjala od bolova, na sve strane… bolovi, pokreni se tamo, pokreni se ovamo, sa tim bolovima. Tako su nas obesčastili, tako su nas tukli. Zašto… i štoli dan danas ne znam, samo da nas Bog ne stavlja na takva iskušenja. Oko lifta, i mi koje smo bile u tim sobama, znaš, one koje su čekale da se porađaju. Čekale su da se tu porode. I uđosmo mi, jedan me obesčastio, okružio, dao mi injekciju: “Ustani”, reče, “idi tamo gde si bila”. Tako su se popeli na mene, i očiju mi, zna to ceo svet. Taj… koji je nosio belu kravatu u liftu, ali kasnije dođoše drugi redom, četiri njih. Oni su posle. Da, i jedan milicajac je došao u uniformi… i imao neki kao automat.

Skoro sam se onesvestila i pala sam na pod, sada tu i od bola, i od straha. Onda je poslao Bog tu neke druge sestre.

Dobro su me silovali, pregledali me, silovali me, dali mi injekciju, jednu injekciju ovde na kuku. Dadoše mi tu injekciju, a spopaše me bolovi. Čula sam. Čula sam kada je kćerka zaplakala. Više ne znam ništa, pala sam u nesvest od iscrpljenosti, imala sam krvarenje, i četiri dana su me držali ti podli psi u toj sali. Bar me nisu sasvim ubili. Sada znam, tada su se najviše uplašili, kada su mi dali krv. Došao je jedan doktor sa bradom, crn, i tu sam mu rekla: „Šta mi to radiš?“. Reče: „Krv, krv“. I tu mi je davao infuziju krvi, ostala sam četiri ili tri dana. Kako kažu danas... što ono kažu u šok sobi. Ležala sam, i stavili su mi nešto kao pesak, previjali me, bez jela, bez pića, samo sam tu ostala. Patnja i strah, ne znam kako danas pričam ni kako sam.

Rodila sam kćerku, a kćerku više nisam videla, sedela sam tu, čekala, noću su mi je doneli. Sa jednim kolicima su donosili bebe. Ne kao danas što ti ih ostavljaju kod glave, kada se moja zaova porodila, dva malecna dečaka, kod glave su im ostavljali. Dok su stavljali bebe na ta velika kolica, e... bum bum (imitira buku), kćerku mi ispustiše na pod. Tako, opa, uzimala bi po dve bebe. Moju kćerku ispusti na pod...

Kćerka prekine sisanje nakon dve noći provedenih tu. Pred očima mi baci kćerku na pod, ali nisam smela ništa da kažem. Tu barem da javim nekome, ali tada su bili Srbi, nisi imala gde, nisi imala gde.

Svi Srbi, nigde nisam videla Albanca.

Uzeh kćerku tako sa poda, i nakon izvesnog vremena pustiše nas kući. Kćerka, samo joj je rame bilo u masnicama. I malo nos, bila je cela požutela. Prekine ona dojenje, nije mogla da sisa. „O, bogami, kćerka mi je bolesna“. „Dobro, dobro je, idite kući, u regularnom je stanju“.

Dođoh kući. Sasvim drugačija atmosfera sa detetom. Život je koštao duplo, bila to kćer, il' bilo to muško. Mnogo, mnogo, mnogo na ovom svetu, ne bi želela ništa drugo osim da umrem, da ne živim više. Došla mi je mama u posetu sa mlađim bratom. Ja sam ležala, kćerka je bila onemićala, uopšte nije dojila. Tako, u patnji, i malo odojče je patilo. Mama se radovala, svi su se radovali. „Daj mi da ti okupam kćerku“. Dođe i jedna žena iz komšiluka tobože da me poseti. „Šta misliš bre? Kćerka ti je dosta propala“. „Da srce moje, dao bog da si ti zdrava, ovi su mladi, jer kćerka ti je dosta propala“. I ja sam mislila da je zaista tako, nisam imala pojma. Te majka reče: „Šta je to, mamino, crnoj kćerki tako na ramenu?“ Rekoh: “O majko, tako je Boga mi, možda zato što su je ispustili na pod, ali prolazi joj“. „Da, da, prolazi joj“. Bila mi je u rukama, umirala mi je, na izdisaju... umre mi. Dođe majka u posetu. Takva ti je ovozemaljska sudbina, ni majka nije je zaboravila nikada. Nikada je nisam videla da se smeje. Tada je dobila i šećer. Bila je nedelja dana kada je pokopana, nikada neću zaboraviti kćerkino lice...

Kako su mogli ti ljudi da budu tako bezumni, još lekari. Ja to nikada neću zaboraviti, niti je bilo zakona ni države. Nikada, nikada, jer tako nisu smeli da urade nikom. Ali, oni su dolazili i po kućama da nas pretuku, ubijali bi nas batinama.

Muž ništa... muž reče, nakon šest dana, reče: „Ajde u sobu“. Šta da vidi kada me odveo u sobu, skinuo mi odeću, šta da vidi, celo telo..., reče: “Šta ti je to tako? Ko te ujedao zubima ovako?“.

Bogami, ispričah mu, po nešto jer ko bi smeo da mu sve ispriča. „Ko te tako ujedao u sobi? Zašto tako?“ Onda bi me tukao. Muž, i nikada više nije prestao da me tuče. Al' nisam smela nikome da ispričam.

Nisam smela da mu ispričam o svemu što se dogodilo. Mislila sam da će me oterati. Rekoh mu: „Tukli su nas, tu neke žene, skinule nam odeću i samo nas tukle.“

Tukli su nas. Jer da su nas obesčastili na porođaju, nisam smela ni da pomenem, samo da su nas tukli. Tako mi Boga, nisam smela, možda je bilo bolje da mu sve ispričam, al' ne. On je bio pokvarenjak, nisi smela. Samo su nas tukli, vala, jer nisam smela, pomislila sam, znaš, da će me tako ostaviti na miru. Al'... ja jadna. On me tukao posle toga, stalno me tukao. „Zašto je umrla kćerka?“ „Kćerku su bacili na pod“. „Gde si bila ti?“ „Ja sam bila tu, doneše mi kćerku u krevet, a ja na noge nisam mogla da stojim, taman posla da je meni pala“. I tako, trpela sam, tako mi Boga, dok nisu došli svi moji. Nakon tri godine pobegoh od njega, napustila sam ga, misleći: „Ja više ne smem da se vratim njemu“.

Pet crnih godina, dan za danom. Rekoh, ja više ne smem ostati tu, jer pusti glad i što umirem od nemaštine, ali sam bila gotova od njegove tuče.

Ovo sa kćerkom mi se desilo '92-ge. Nakon tri godine pobegoh od tog muža.

Sada su majka i otac tražili da me ponovo udaju negde drugde. Ali, mislila sam da ne mogu da odgajam malu decu. Nađoše mi ponovo ovo mesto, muža sa kojim sam sada.

Kada me zaprosio ovaj muž, sa proscima, rekoše: „Ima samo troje dece“, al' kada odoh tamo zatekoh šestoro dece. Ovaj je bio mlad, sposoban, sviđala sam se ovom mužu. Ja sam bila mlada. On je bio star, dosta dece, na lošem glasu.

Imao je nekih 50. Godina. Ja 27.

Dobro sam prolazila sa ovim mužem. Niti je bio probisvet, ni psina, ama baš ništa.

Zubi mi se pokvariše, pocrneše, popravi mi neke zube, neki su mi slomljeni u ratu kada su nas tukli, kada su nas bacali po zemlji. Popravi mi zube i obuče me. Bilo mi je veoma dobro, ali, znaš, zle sreće.

Imala sam svekrvu, i muževljevu decu. Muževljev sin, jedan od njih je bio u Nemačkoj, a jedan tu. Mrzeli su mog muža što me pazio i brinuo o meni.

Da, sa mužem sam bila u veoma dobrim odnosima. On mi nije vikao, bilo mi je toplo, imala sam da jedem, a kupovao mi je i odeću, nije mi vikao. I dobro, otvorih oči. Povratih se, dođoh k sebi, niko me nije mogao prepoznati. Tada je planuo rat!

I tada planu rat. Napustismo kuću, da li je bilo 24. Marta, kada je udario NATO, il' 28., tako nekako, nisam sigurna, sve mi je pomešano. Napustismo kuću. Nikada više ne videh bela dana. Samo nizbrdo. U to vreme smo bili kupili dobra kola. A muža... Srbi kada bi mu videli ta kola, bio je neki FIJAT tipo, veoma dobar. Odvedoše i pretukoše prvo muža, oduzeše mu kola, a jedan od njih je govorio: “Uzmi ga“, drugi bi rekao: „Ajde da se vozimo od punkta“, gde je bio, „do opštine“. I tukli su ga, osakatili ga, al' opet su mu vratili kola, ali mu kola nisu trebala više, al' na sreću, na sreću, donekle se oporavi.

Kada odosmo do nekog sela zamalo da nas ubiju granatama. Uđosmo u nekakvu kuću, svi.

Zatim odosmo u neko obližnje selo. Stajali smo na nekoj poljani. Smenjivali smo se u kolima, ali smo se tu smrzavali.

Svi smo nakon toga boravili na otvorenom. Neko bi napravio nekakvu kolibu od drveta, o šta smo sve propatili, što smo se tu smrzavali. Cela porodica bi tu spavala.

Otišli smo u neko drugo selo i proveli noć u jednoj štali, na senu. Izašla je žena, domaćica kuće i rekla: „Bogami, nemamo mesta gde da vas uvedemo, sunđera imamo“. Dade nam neku ćebad, u štali sa senom. I dade nam hleba: „Bre, braćo moja, nemam gde unutra, hleba ćemo vam dati“. Noć se spuštala, dolazile bi granate, kuku majko, o majko moja. Tada... u to vreme smo krenuli nizbrdo, polako, polako, hodali smo oprezno.

I rekoše: „Požurite, popnite se na traktor“. Imali smo tu sreću, popeli smo se na traktor. Mala deca, nevesta, muž je išao peške. Tu izađosmo, rasplamsao se rat, jednog čak ubiše tu odmah, bio je vojnik, u uniformi. Njega su pogodili snajperom i ubili ga. I išli smo mi ceo dan tako, i celu noć smo pešačili. Popeli smo se ponovo na neki traktor, morali smo da silazimo jer nije mogao da vuče, kad ujutru stigosmo pravo u grad. I tu, malo pre ulaska, neke sutu odvojili, u uđosmo pre šest. Uđosmo ti mi u grad. Tu smo zapazili jednu napuštenu kuću, i uđosmo unutra. Prenoćismo tu noć, pojedosmo nešto. Kada dođe sumrak, pre sumraka bili su još jednom neki ucrnim odelima, kao neka vojska, pogledaše. “Koliko vas je ovde?”. I tako. Odoše. Eh, dobro, odoše, završi se, pomislismo da oni odoše. Al', eto njih opet nakon dvadeset minuta. I uhvatiše nas. Ja sam bila kod sudopere i prala jednu tavu.

Odvojiše oni muža i neke mlade momke, bilo je tamo nekih soba, znaš, nekih kuća, i odvedoše njih i zatvoriše. Ništa nisam znala, u prvi mah sam pomislila da su mi ubili muža. A oni su ih pretukli, oduzeli im zlatni nakit, oduzeli im novac. Prebijanje skoro na smrt, ona mala deca, vikali su, vikali, da čovek poludi. I uhvatiše nas ovako za ruku. Tu su bili i muškarci, njih su gazili, sve su gazili pucajući na njih. Nas uhvatiše i odvedoše u jednoj kući malo dalje. Bila je to velika kuća od dva tri sprata. Neki mrčan sat se čuo do dva po ponoći.

U toj sobi bila je jedna mlada devojka. Kako ju je udario jednom nogom, ona se stropoštala. Bilo je krvi, iščupane kose, bilo je žena, bile su kao mrtve, ležale su izvaljene na podu, kao da spavaju, uopše se nisu pomerale. Svašta je bilo, ženska odeća, gaće, krv, kreveti razbacani. Ja sam bila na trećem spratu, neke su bile ko' u agoniji, tukli su ih, razbacivali su odeću, kosu, stvari... čega sve nije bilo u toj kući, čega smo se sve nagledali do ujutru. Ujutru, volja Božja, skinuli su nam odeću i tukli, izbacili nas u hodnik.

U toj kući su me obečastili četvorica njih, redom. Onda nas prebiše, osakatiše nas i popišaše se na nas, da čovek prosto ne poveruje! I popišaše nas... Našu odeću nismo mogli nikako naći. Nisi mogla tu naći svoju odeću. Pretukoše nas, uništiše nas i popišaše se na nas. Mrak i crno pred našim očima! Ne znam dalje šta da ispričam, ali ono što čovek može da istrpi ne može niko.Tu smo bile na izmaku snaga, samo ne znam kako smo došle. Dobro su nas pretukli, ubili su nas od batina, osakatili su nas. Tu nas je bilo dve, ne znam kako smo uspele pobeći. Obukla sam neke dronjke, i izašla sam. Nije bilo Srba u to doba dana, oko sedam, kada smo izašle iz te kuće. Kada dođosmo u kuću gde smo prethodno bili, zatekoh muža pretučenog i u krvi.

I došle smo tu pretučene, sve polomljene, lice mi nateklo, ovde me i dan danas boli lice. Polmiše mi jedan zub, jer, znaš, kada su nas tukli, oni bi nas bacali o zidove i na pod. A ruka, ova, kako me udario, samo ovde, natekla mi i ova. A ovu su mi čvrsto držali i gnječili, bogme ne znam ima li goreg. Samo ne znam kako sam ostala živa, kako sam i danas u životu. I pretukoše nas, i opsovaše, i upišaše se na nas na kraju, šta li su nam sve radili. Kada se vratih, uđoh tu, radosna  što vidim muža, prenoćismo još tu noć u Prištini. Prenoćili smo do svitanja, muž e smejao: “Jesi li živa?” Rekoh: „Da, da, živa sam”. Dever se obraćao zaovi: „ Al' ti više ne vrediš ništa, Srbi su te uzeli.” Ona se smejala smrknuta lica. Govorila bi tu nekim ženama, koje su tu bile. Zaova, zaova, govorila bi ženama. Ostadosmo mi tu još te noći, da prenoćimo. Sutradan dođosmo, rekoše da krenemo peške.

I to se završi. Vratismo se u naše selo. Muž je ostao u gradu. Došao je peške... Mi smo putovale ceo dan, do sumraka smo stigle, od 12 do sumraka smo došle iz grada.

Telo mi je bilo skroz rastureno, bolesna, umorna, pretučena, noge e nisu držale... kuku meni, tužna, uplašena. Videle smo Srbe koji su došli. Na putu su nas zaustavili i pretukli šofera. Oduzeše mu pare, čak i ručni sat. I prebiše ga tu i uvukoše mu glavu ispod cerade, znaš, one cerade pozadi za pokrivanje. I izvedoše neke starice tako ispred i počeše da se smeju, bili su neki mladi vojnici, bili su neki crni sa trakama na ruci, na tom mestu.

I rekoše: „Vidi kako su izveli starice ovamo. Bacite te starice na zemlju”. I spustiše starice dole na zemlju, hvatali bi ih za jednu ruku. Izbaciše nas sve dole i pretukoše nas tu dobro. Tu nas pretukoše, opljačkaše nas, to malo stvari što smo imale, neke sitnice, pretresoše nas. Imala sam jedan prsten.

Uzeše nam dva prstena, jda lanac mi je bio u džepu, u postavi od kaputa. Ali nismo se ni setile da ih imamo, samo šta da se radi da bi se spasile. Da, da, samo da se spasimo, nešto uzeše. Starice su izbacile na vrata, s ove strane, sve redom. I onda, Bog nam se smilova... i rekoše: „Idite!” Pretukoše onog šofera zajedno sa nama. Nekih dva tri sata ostadosmo tu pretučeni i izmlaćeni. Nas ostaviše, dođe jedan drugi traktor, i njih su pretresali, kontrolisali. Mi dođosmo, popesmo se na traktor i nekako dođosmo. Eh, nisu nam dali da uđemo u naše kuće, a tako smo bili umorni. Odosmo u drugo selo. Prenoćili smo u školsko dvorište. I odosmo i nađosmo neku kuću odakle su ljudi bili pobegli, koje su vratili nazad.

Uđosmo mi u tu kuću, upalismo vatru i krenusmo da spremimo nešto. Nešto sasvim malo brašna, jer nije bio ništa, ni kvasca, ni sode za hleb. Htede Bog i dođoše gazde kuće. I Bajram smo tu dočekali...Bilo je oko 100 izbeglica. Zaklali su ovna, i proslavismo navodno Bajram.

Nisam znala ništa za muža, gde je, bio je sa starijim sinom, sa nevestom, i dever nije bio s njima, bili su se odvojili. Njega su bili pretukli, polomili ga skroz, i držali su ih zatvorene u nekoj kao spilji. I mi ostadosmo tu. A vojska je dolazila: „Koliko vas ima, ko ste?”

Dao Bog i tu ih bomardovali i poslal su neke tenkove, odmah. Tu smo se začudo spasili, i dobro.

Vratismo se kućama. Krv, ženska odeća. Da li su to klali, da li obesčastili, šta li su radili, sam Bog sveti zna. Puno, vala, takvih nedaća bez kraja, vala godinama, i vratismo se kako se vratismo, ja bolesna,  i ajd', ajd', ajd'... Nakon nekih mesec dana, nakon tri nedelje odoh u bolnicu jer su mi prestale, znaš... one stvari (menstruacije, n.p.). Prođe otprilike dva meseca, skoro tri. Završi se, završi se bombardovanje, uđe NATO. Vratismo se kući, jaoj teško nama. Bila sam teško bolesna. Rekoše mi da idem lekaru. Dođoh u Prištinu... uđoh ovde. Zadržaše me u bolnici, na ginekologiji, na patologiji, na nekakvom mestu. Kažu mi... da sam bolesna. Ovi lekari mi rekoše da... u Prištini... nisam trudna. Rekoh dobro, pošto nisam ostala trudna, nema problema, svo to silovanje, nisam trudna. Dobro, uzeću neke lekove, pomislih, ali bolovi mi nisu prestajali uopšte. Psihički, fizički umorna, bol, tuga... tuga, bolovi strašni, nisam mogla nikako da ih se oslobodim. E mori, ispustih dušu, umreh...

Više ne znam ni da se radujem, ja se nikada u životu nisam radovala.

Vala, svega se stalno prisećam. Tako mi Boga, dosta često. Jes' vala, kao kad je bio rat pre koliko godina, čini mi se kao da je to bilo danas. Samo, znaš, sada pijem tablete redovno. Pod tretmanom sam. Nije me strah da ću ostati bez lekova. Nije me strah.

Muž mi ponekad pomaže, a ponekad ne. Idem mu na živce. Ceo dan psuje i viče, kaže: „Kako meni pripade ova crna sudba? A gde da se zadesi moja žena, zašto samo mi tako, zašto nismo išli vani? Trebalo je kada je otišao OEBS i mi da odemo i...” Svakojake nedaće, svakojake nevolje, inat mu je. Samo me ta zaova uspela zasmejati, obrukala me pred svim bližnjima. A morala sam da je pretučem, ali džaba, istukla sam je, sredila dobro, al' ništa. Izgubila sam kontrolu. I tako, sestro moja, crni mrak, ne vala više nikada nisam bila dobro.

Plašim se da o našim nevoljama niko ne govori, otkad je otišla Atifeta. I plašim se, pošto nismo pričale uopšte o tome, iz straha da se ne obrukamo, ništa nam se neće platiti. Ponekada nas je zbog toga strah, samo gledamo televiziju, slušamo, plašim se da se ne obrukamo. Tako mi Boga ne znam, ovi vojnici idu i svi prave pritisak na Ministarstvo. I loše čine što slamaju našu zemlju, samo, daj Bože, možda nešto izađe, jer nismo pričale pavo, obrukale smo se skroz. Suviše sporo.

Poručila bi im mnogo da rade dobro i poštuju zakone, pravila, jer nije igra samo naš problem, jer pitanje žena nije nevažno, jer sve dok žene ne budu imale prava, da stvaraju omladinu, da rađaju zdravu decu, Kosovo nam ništa ne treba. Nama Kosovo ništa ne treba. Ko je radio za nas do sada, Bog nek' ga sačuva i pomogne, nek' raduje ovaj narod, sve lekare Kosova gde god da su, rukovodstvo, radnike, decu, škole. Bože.

Ova priča je dio knjige "Želim da mi se čuje glas: Knjiga sjećanja sa ispovijestima žena koje su preživjele torturu tokom posljednjeg rata na Kosovu“, koji provodi  forumZFD i Integre u suradnji sa KRCT - Centrom Kosova za Rehabilitaciju Preživjelih Torture, a podržavaju ga Ministarstvo za saradnju i ekonomski razvoj Savezne Republike Njemačke, Fond Rockefeller Brothers, Fondacija Charles Stewart Mott i UN Women.

FILTER

READ THIS ALSO