Nacionalni identitet i nacionalsocijalizam

Izvor: nedeljnik.rs

Korišćenje nacionalnog identiteta u izbornim kampanjama je igranje vatrom, jer budi u ljudima najgore i pokreće najmprizemnije porive. Mase glasača nacionalni identitet ne doživljavaju, kao što bi trebalo, kroz poznavanje istorije svog naroda, jezika, kulture. Bez obzira da li ste u Francuskoj, Italiji, Nemačkoj ili Srbiji i Hrvatskoj.

Džordž Santajana, španski filozof koji se školovao i radio u Americi a gotovo polovinu života proveo u Rimu, u svom kapitalnom delu Život razuma (The Life of Reason) je napisao da "oni koji ne pamte prošlost osuđeni su da je ponavljaju".

Prateći izborne kampanje u Evropi i SAD poslednjih godina postaje sve očiglednije da je pamćenja sve manje, a da je sve više nacionalsocijalizma u programima kandidata i pozivanja na nacionalni identitet. Svaki put kad se u Evropi zavrti priča o nacionalnim identitetima, kada se čuje "Prvo Italijani", "Važno je biti Francuz", "Nemačka pre svega", kada mali narodi počnu da se busaju u prsa u stilu "Mađarska Mađarima" ili "Austrija Austrijancima", Starom kontinentu se sprema velika nesreća.

Kada nacionalni identitet izađe iz školskog obarazovanja i kulturnog odgoja i uđe u političku arenu, neminovno se pronađu protivnici, neprijatelji i babaroge koji prete navodnim nacionalnim interesima, i zahvaljujući kojima se homogenizuje biračko telo ili barem jedan njegov deo. Ako pažljivo analizirate ko su narodni tribuni koji mašu barjakom nacionalnog identiteta, zapazićete da imaju svi pune ormare kostura ili su opterećeni svojim poreklom i moraju da se dokazuju da su veći katolici od pape. Po pravilu su narcisoidni, agresivni, lukavi, podli, zamišljaju da su mesije koje su poslate da spasu svoju naciju od propasti i okružuju se "apostolima" koji odgovaraju u potpunosti Ničeovoj definiciji "da je fanatizam jedina forma snage volje do koje mogu da dosegnu osrednji, slabi i raskalašni". Mesija, fanatici i neobrazovani i površni sledbenici su zapaljiva masa sa kratkim fitiljom, pogotovo ako su njihove glave i dalje u 19. veku.

Nemački nacista Baldur fon Širak, vođa Hitlerove mladeži trovao je nemačku omladinu godinama i ostao je upamćen i po frazi da "kada čuje reč kultura, on stavi ruku na pištolj". Kada normalan čovek čuje u istoj rečenici nacionalni identitet, patriotizam i zaštitu radničkih prava ne bi trebalo da stavi ruku na pištolj, ali bi trebalo da precrta za sva vremena političara koji ih je spojio. Nacionalocijalizam je pun naziv iz koje je izveden neologizam "nacizam" i to ne bi trebalo da smetnemo s uma. Verovatno zbog toga mnogi pogrešno nazivaju nacizam fašizmom, odnosno nacionalsocijaliste fašistima, ne shvatajući da je nacionalsocijalizam izgovoreno modernim rečnikom "fašizam 3.0".

Koreni zla su duboki, ne mogu se lako iskoreniti i ono reaguje kao korov koji raste čim popusti imunitet jedne zajednice ili nacije. Nemački nacizam je pripreman gotovo jedan vek, njegovi rodonačelnici su jedan Francuz i jedan Britanac, ideolog je odrastao u carskoj Rusiji, a izvršilac u Austrougarskoj imperiji. Rodonačelnik nemačkog nacizma je bio grof Žozef Artur de Gobino koji je još 1853. godine napisao "Esej o nejednakostima između ljudskih rasa". U tom eseju francuski grof je izneo stav da su nemački arijevci superiorna rasa koja bi trebalo da vlada svetom, a 36 godina pre nego što će se Adolf Hitler roditi Parižani su čitali da su nemački arijevci superiorna rasa i taj esej će postati neka vrsta Starog zaveta Nacionalsocijalističke nemačke radničke partije. Drugi jahač nacističke apokalipse je bio Britanac, Hjuston Stjuart Čembrlen, intimni prijatelj velikog kompozitora Riharda Vagnera, čiju će čerku Evu Vagner oženiti. Čembrlen je De Gobineovoj teoriji, u svom kapitalnom delu "Stubovi 19. veka", dodao da su Jevreji rasa kopiladi, i ta zlokobna knjiga je postala Novi zavet nacizma.

Dakle, jedan Francuz je Nemcima podmetnuo kukavičije jaje da su bolji i superiorniji od ostalih, a jedan Britanac je Jevreje proglasio rasnim šljamom kada je Hitler bio tek golobradi slinavi dečak. Na radovima De Gobinoa i Čembrlena će nastati dve knjige koje će svaka kuća u Nemačkoj i Austriji imati tokom tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka: "Mit XX veka" Alfreda Rozenberga, zvaničnog ideologa Nacionalsocijalističke nemačke radničke partije, i "Moja borba" Adolfa Hitlera, lidera partije koja je branila nacionalnu dignitet Nemačke, i bila socijalistička i radnička. Eto zašto je svako ko stavi u jednu rečenicu, nacionalizam, socijalizam (ili državni intervencionizam u ekonomiji) i radnike, po "difoltu" sumnjiv. Nije slučajno što je Rozenberg odrastao u Rusiji, a Hitler u Austriji.

Marin Le Pen, Mateo Salvini, Bepe Grilo, Gert Vilders, Hajnc Kristijan Štrah, Viktor Orban, Frauke Petri (sami možete nabrojati naše lokalne populiste nacional-socijaliste, koji se zalažu za patriotizam, državni intervecionizam, i zaštitu slabih i nezaštićenih iz bivše Jugoslavije), nemaju ni snage, a verovatno ni ambicije da pretvore svoje zemlje u totalitarne države, ali nesvesno svojom retorikom i politikom otvaraju vrata za mnogo ekstremnije od njih, baš kao što je Musolini posložio kao uzor Hitleru, ili kao što je Lenjin koristio socijaliste i zanesenjake sa Zapada za komunističku ideju nazivajući ih "korisnim idiotima". Političari sa vizijama i koji su vesnici boljitka ne pričaju o prošlosti, o identitetu, patritoizmu (izvornom i trgovinskom) o zaštiti radnika i slabih. Oni govore o stavaranju novih radnih mesta, novih mogućnosti, socijalnom liftu, prilikom da svako može da napreduje u životu i karijeri, saradnji, prava za slabe i radnike, povezivanju i pruža obe ruke komšijama.

Korišćenje nacionalnog identiteta u izbornim kampanjama je igranje vatrom, jer budi u ljudima najgore i pokreće najmprizemnije porive. Mase glasača nacionalni identitet ne doživljavaju, kao što bi trebalo, kroz poznavanje istorije svog naroda, jezika, kulture, običaja, ljudsku solidarnost i zajedništvo. Bez obzira da li ste u Francuskoj, Italiji, Nemačkoj ili Srbiji i Hrvatskoj, oni koji se lože na nacionalni identitet baziraju svoj "identitet" na kofrontaciji sa komšijskim državama, ksenofobiji, islamofobiji, homofobiji, mizoginiji i mržnji prema svima koji su različiti i koji ne ulaze u njiohovu "nacional-identitetsku kartu".

U vremenima kada se vlast kotrlja po ulicama, i kada je što bi Dostojevski rekao, dovoljno skupiti hrabrosti, sagnuit se i pokupiti je, postoji uvek velika verovatnoća da to bude neko ko je čitao pogrešne knjige ili dobre, ali je sve pogrešno shvatio. Na kraju krajeva, maksima nemačkog fizičara i pisca Georga Lihtenberga, nije ništa izgubila na svojoj aktuelnosti, ni posle dva i po veka: "Jedna knjiga je kao ogledalo, ako je čita magarac, naravno da neće moći da reflektuje učenjaka".

Željko Pantelić, Nedeljnik kolumna
 

FILTER

READ THIS ALSO