I SPS snosi odgovornost za bombardovanje

Izvor: danas.rs

 

Nataša Kandić, koordinatorka projekta REKOM i bivša direktorka Fonda za humanitarno pravo, za Danas

 

*Bila sam šokirana da se ministar Dačić, bliski saradnik Slobodana Miloševića, neko ko je iz partije koja snosi odgovornost za bombardovanje zemlje, usudio da kaže da je vreme da se preispita odgovornost članica NATO za bombardovanje SRJ

Hašim Tači je položio cveće na spomen-ploču žrtvama iz Starog Gackog na 16. godišnjicu zločina, što nije odjeknulo kao "ključ pomirenja", ali bitno je da iz Srbije nije bilo povika "on će našim žrtvama...".

 

Mene su njegove reči iznenadile. Nije rekao "polažem cveće srpskim žrtvama, očekujem da i premijer Srbije položi cveće albanskim žrtvama". Napravio je korak ispred premijera i predsednika Srbije, koji poštuju druge žrtve, ali "pod uslovom da drugi priznaju i poštuju srpske žrtve". Iskreno, ni raniji predstavljači Srbije, predsednici, premijeri i parlamenti, nisu prihvatali iskustvene činjenice uspešnih tranzicija da suočavanje s prošlošću počinje "bezuslovnim priznavanjem drugih žrtava". Setimo se Deklaracije o poštovanju žrtava Srebrenice (mart 2010), i odmah za njom, Deklaracije o osudi zločina nad srpskim narodom i poziva parlamentima drugih država iz regiona da osude zločine i izraze poštovanje prema srpskim žrtvama (oktobar 2010).

U Srbiji ima jedno mesto za koje pouzdano znamo da je mesto izvršenja zločina nad Albancima koji su po međunarodnom pravu i domaćim zakonima imali status zaštićenih lica - Petrovo selo, policijski kamp u kojem su streljana trojica braće Bitići. U Petrovom selu nema ploče na kojoj piše da su tu, po naredbi najviših institucija Srbije, streljana trojica mladića, Albanaca, američkih državljana, koji su pomogli ugroženoj romskoj porodici da sa Kosova pređe u Srbiju. Prošlo je 17 godina od ubistva braće Bitići, nije kasno da predsednik ili premijer, ili obojica, polože cveće na mestu izvršenja i skrivanja zločina nad Albancima. Najbolje bez reči - ističe u razgovoru za Danas Nataša Kandić, bivša direktorka Fonda za humanitarno pravo.

Kakva je uloga EU u tom procesu? Da li su opravdane kritike da su takvi postupci usiljeni, da su na njih regionalni lideri primorani, odnosno da ih nikada ne bi bilo da evropske integracije ne zahtevaju suočavanje sa prošlošću i pomirenje koje bi iz toga trebalo da proizađe?

- EU nema strategiju pomirenja u postkonfliktnim društvima, kojima pripadaju države nastale na teritoriji nekadašnje SFRJ. Dok se Haški tribunal bavio istragama, EU je uslovljavala napredak u pristupanju saradnjom sa Haškim tribunalom, na nivou konkretnih dela - hapšenje i predavanje optuženih, dostavljanje vojnih i policijskih dokumenata, i obezbeđenje prisustva pozvanih svedoka. Danas su svi optuženi predati, sudi im se pred Haškim tribunalom, i time kao da je EU poručila liderima u regionu "krivična pravda je u vašim rukama".


Da li je taj konstantan zahtev - priznaću tvoje žrtve ako ti priznaš moje - normalna okolnost iz koje može da nastane istinsko priznanje?

- Političari u Srbiji, mislim na premijera, predsednika i ministra diplomatije, koji se najčešće javljaju u javnosti, moraju da uče iz tuđeg iskustva, da razumeju da priznavanje i poštovanje drugih žrtava je priznanje da su životi tih žrtava vredni. U javnosti u regionu je prepoznato da Srbija traži izjednačavanje odgovornosti za rat. To niko neće priznati. Postoje sudske činjenice o odgovornosti brojnih generala, uključujući i ratnog zločinca Vladimira Lazarevića, koje indirektno govore i o odgovornosti institucija država za činjenje ratnih zločina. Srbija mora da prihvati i da se nosi sa teškim nasleđem prošlosti. Hiljade i hiljade žrtava su izgubile život od ruku pripadnika JNA/VJ i MUP Srbije. Te činjenice se ne mogu promeniti, ali moramo naučiti lekcije.

Primetno je da su srpski zvaničnici skloniji da priznaju i, koliko toliko, sa žaljenjem se odnose prema bošnjačkim žrtvama nego prema kosovskim Albancima. Zbog čega je takav slučaj?

- Tačno je da predstavnici institucija Srbije pokazuju saosećanje sa muslimanskim žrtvama, a da je odnos prema albanskim žrtvama hladan, i često neprijatan. Životi albanskih žrtava su manje vredni od života srpskih, pa i bošnjačkih - to se oseća u izjavama srpskih političara. Iako niko ne kaže "trebalo ih je sve ubiti", ja uvek sumnjam da im je to u glavi.

Kako komentarišete očekivanje Ivice Dačića da se preispita odgovornost za bombardovanje SRJ 1999. godine?

- Bila sam šokirana da se ministar Dačić, bliski saradnik Slobodana Miloševića, neko ko je iz partije koja snosi odgovornost za bombardovanje zemlje, usudio da kaže da je vreme da se preispita odgovornost članica NATO za bombardovanje SRJ. Plaši me ta njegova izjava, kao da je ocenio da je trenutak za "istorijske izmene". Kad to kaže Palma, nema težinu, ali ova izjava je opasna, posebno jer su političari uspeli da se u javnosti stvori percepcija da je zemlja nepravedno bombardovana, da su hiljade i hiljade ljudi ubijeni. Ne vredi što FHP svake godine objavi imena 758 ljudi koji su izgubili život u NATO napadima, i u Srbiji i na Kosovu. Naravno najviše je poginulo pripadnika VJ, ali je među njima 104 mladih regruta, poginulih na Košarama. Treba otvoriti debatu o odgovornosti za NATO bombardovanje, zašto ne u parlamentu i u civilnom društvu. Neposredno posle 5. oktobra počelo se govoriti o odgovornosti za bombardovanje zemlje, u kontekstu odgovornosti S. Miloševića i generala VJ i MUP Srbije, ali je brzo prekinuta. Ja sam zaključila da su generali nadjačali krhke glasove o njihovoj odgovornosti. Vremenom generali su vratili svoju moć i poziciju heroja, šta više uspeli su da ubede roditelje ubijenih regruta na Košarama da su za njihovu smrt krivi OVK i NATO, a ne oni koji su naredili da se žrtvuju dečaci.

Hrvatska je u procesu otvaranja poglavlja Srbiji tražila da Srbija ukine zakon o univerzalnoj nadležnosti za ratne zločine. EU je, međutim, saopštila da taj hrvatski zahtev neće biti deo pregovaračkog procesa. Varnice na relaciji Beograd-Zagreb zbog tog zakona ne prestaju ni danas. Kako to komentarišete?

- Hrvatska vlada ima pravo da traži ukidanje spornog zakona, ali nema pravu argumentaciju. U tome, obema stranama, i hrvatskoj i srpskoj, može da pomogne bivši predsednik Hrvatske Ivo Josipović.


Zašto je EU na srpskoj strani po ovom pitanju, a ne na hrvatskoj?

- U situaciji sa "bregzitom", EU je morala da se pokaže jakom i da odlučuje. Zgodno je došla opcija otvaranja pregovara sa Srbijom. Osim toga, EU mora da prekine blokadu dijaloga između Srbije I Kosova. Zato je neophodan Aleksandar Vučić, kooperativan na stari način, bez obzira na trenutke nepolitičkog ponašanja prema predstavnicima EU.


Majke Srebrenice nisu trebale to da kažu

Kako komentarišete odluku majki Srebrenice i načelnika Srebrenice Ćamila Durakovića da uoči komemoracije žrtvama genocida u Srebrenici kažu da svi oni koji negiraju genocid nisu dobrodošli u Potočare?
- Majke Srebrenice nisu trebale to da kažu, jer su prošlog 11. jula raširenih ruku dočekale premijera Srbije. Taj 11. juli je dan žalosti. I u Srbiji treba da bude, a ne da se plašimo da javno žalimo za izgubljenim životima. Priznavanje genocida je moralni uslov pomirenja. Ako aktuelni premijer i predsednik to ne učine, pristupni pregovori o poglavljima 23 i 24 nemaju smisla.

FILTER

READ THIS ALSO