Autor: Irina Subotić

Uništavanje normalnog života neće uspeti!

Pokušavajući da definišemo odlike varljivog proleća 2021 – uz lagani odlazak Kovida19 (da li i definitivan?) – osećamo da se postojano, odlučno, ma koliko nedovoljno burno, okupljaju i udružuju građani širom Srbije sa istim ili sličnim zahtevom: „Hoćemo da živimo bolje!“

Taj početak razvejanog „ekološkog ustanka“, van političkih organizacija, najevidentniji je i najdublji znak da su građani shvatili da je pređena crvena linija, da su institucije „zarobljene“: ne obavljaju svoje dužnosti, ne vode računa o javnom interesu građana i njihovom pravu da učestvuju u odlukama, pre svega kada je reč o njihovom zdravlju i životnom prostoru. Obesmišljen je celokupan sistem brige o žiteljima – ne vodi se računa o njihovim potrebama, o infrastrukturi naselja, komunkacijama, pre svega o saobraćaju, o elementarnim potrebama, kao što su vodovod i kanalizacija, domovi zdravlja, vrtići i obdaništa, prostori za osobe trećeg doba i za sport i rekreaciju... Eliminisan je svaki konstruktivan kontakt sa žiteljima... sve dok se oni masovno ne pobune i ne odustaju od svojih zahteva. Ne poštuju se ni stručni stavovi, mišljenja uglednih planera, urbanista, arhitekata: svi poslovi se vode samo iz jednog centra koji uspeva da skriva sve relevantne informacije o gradu i njegovoj budućnosti.Skriva se – kao državna tajna! – čak i podatak koliko je plaćena grandomanska, užasna po svojoj smušenoj koncepciji, prenatrpanoj istorijskim pričama – statua osnivača dinastije Nemanjića. Podignuta na sada ispražnjenom, hladnom Savskom trgu, ona se pre svega doživljava kao spomenik aktuelnom vladaru koji jedini donosi odluke, ljuti se i grdi svoje sugrađane, preti im zamahnutim mačem, što nimalo ne dolikuje skromnom monahu Stefanu Nemanji. 

Sve je to dovoljan razlog za sumnju da je reč o vanzakonskim aktivnostima, ličnim interesima sa neminovnim koruptivnim radnjama, o kapitalnim investicijama sa skrivenim odlukama na svim nivoima. Odgovorne institucije to dopuštaju, pa tako i doprinose uništavanju naših života, naše prirode i uopšte životnog okruženja, naše istorije i naše kulture... Veliki evropski gradovi podižu procenat zelenih površina do 50 odsto, a kod nas se krče šume Avale, Košutnjaka, Zvezdare, oko Bariča; Nacionalni park Fruška Gora se rasprodaje: stotine parcela je u rukama privatnika, a napadnuti su izvori dragocene, isceliteljske vode. Podižu se nelegalni, ogromni objekti u zaštićenim zonama kakav je Pančićev vrh na Kopaoniku. 

I ne radi se samo o vodi, zemlji, vazduhu, šumama, već o manijakalnoj potrebi betoniranja parkova, pražnjenja trgova, menjanja urbanističkih planova, o zidanju neprimerenih stambeno-poslovnih zdanja po diktatu investitora koji određuju izgled našeg grada bez obzira na urbanističke planove, a po cenu rušenja čak i celih zaštićenih urbanih i prirodnih celina, a ne samo istorijski i kulturološki dragocenih kuća. Beograd nije jedini grad pod terorom investitorskog urbanizma – ali se čini da se druga naselja u svetu malo uspešnije bore da ne podlegnu ukusu i profitu korumpiranih vlasti i njihovih štićenika. Govorilo se o „zelenom čudu“ – „linijskom parku“ od Pančevačkog mosta do Ušća, a ispostavilo se da se i tu planiraju visoke stambene zgrade, koje će, opet, onemogućiti kontakt s Dunavom. Kakva je logika tog histeričnog podizanja stambenih aglomeracija kada je žitelja Srbije svake godine sve manje – za pedesetak hiljada, koliko je stanovnika jednog prosečnog grada? Da li će se cela Srbija preseliti u prestonicu?

Umni ljudi pišu da je reč o sistematskom „istrebljivanju evropskih normi i standarda“. Da li je ikome poznato da u jednom gradu neki srednjovekovni vladar, ma koliko popularan i plemenit bio, ima dve ulice i dva spomenika – kao što je to sa despotom Stefanom Lazarevićem u Beogradu? Ali zato naš glavni grad nema ni (pristojnu, opremljenu, dovršenu) železničku stanicu ni centralnu autobusku stanicu: obe su isključene zbog nezakonitog podizanja celokupnog kompleksa Beograda na vodi koji je zahvatio ogromno područje desne obale Save, skoro od Ušća Save u Dunav do mosta zvanog Gazela. I za taj megalomanski projekat, namenjen privilegovanom sloju stanovništva, koji u potpunosti menja vizuru i perspektivu našeg grada svojim grubim, neinventivnim stambenim aglomeracijama u žiži naselja, vezuje se niz netransparentnih akcija – do toga da su porušena privatna zdanja, da se ne zna ko su investitori, ko graditelji, šta se sve sprema, šta se zida, ko kupuje, kako plaća...

Postavljaju se najskuplje fontane koje pevaju, podižu besmisleni spomenici lažnog poštovanja istorije, planira jarbol među najvišim na svetu, konstruišu visoke kule kojima konkurišemo Dubaiju i Abu Dabiju, priprema metro „od nikuda do nikuda“ i  tzv. gondola od jednog drugog šoping-mola sa svesnom namerom da se uništi najznačajniji spomenik Beograda – njegova tvrđava. Već su neadekvatnim intervencijama „modernizovane“ kule Golubačkog grada, a Viminacijum postao naš antički Diznilend; pripreme se vrše za uništavanje ambijenta oko najstarije crkve Svetog Petra u Rasu, a u opasnosti je preistorijski lokalitet Belo brdo u Vinči.

Srpska pravoslavna crkva, sa svoje strane, po svom nahođenju, volji, ukusu i ideološkoj matrici, menja enterijere zaštićenih manastirskih zdanja i hramova, stvara novokomponovane ambijente sa mnogo lažnog sjaja, belog i šarenog mermera, uklanjajući bezobzirno i beskrupulozno tragove naše istorije i lepotu nataloženih vekova. Sve to omogućuju ustanove zadužene za očuvanje našeg nasleđa, pod izgovorom da crkvena zdanja nisu u njihovoj ingerenciji.   

Srbijom vlada haos: hiljade nekontrolisanih smetlišta i deponija sa nerazgradivim naslagama otrovnog otpada, bele tehnike, proizvoda od plastične mase; šume se zatrpavaju građevinskim šutom, a velike reke fekalizacijom; bistri planinski potoci guraju u cevi; prljave tehnologije velikih industrijskih postrojenja, posebno stranih kompanija, utiču na bolesti i smrti hiljade ljudi godišnje; mnoga naselja su bez kanalizacije i vodovoda, a prenaseljenost Beograda bez adekvatne infrastrukture, uključujući i svakodnevni saobraćajni kolaps – dokaz je da o kvalitetu života niko ne vodi računa.

Vojvodina ostaje bez pijaće vode pre svega zbog bušotina i izlivanja nafte. Izvorištima pijaće vode Beograđana na Makišu prete bageri, podzemna železnica i nova naselja sa stotinama hiljada žitelja. Ugroženo je veliko Ratno ostrvo – zelena oaza sa staništima brojnih ptica selica i drugih vrsta životinjskog carstva. Mineralne vode i banje širom Srbije su prodate strancima, kao i najplodnije oranice – ukoliko nisu prekvalifikovane u građevinsko zemljište.

Tek predstoji borba da se ne dozvoli da beskrupolozni multinacionalni Rio Tinto započne trovanje zemlje i voda širom Srbije isključivo zbog svog profita, s lažnom pričom da će građani Srbije imati od toga koristi.

Novi Generalni urbanistički plan (GUP) Beograda radi se gotovo u tajnosti; ne zna se ko je ili ko su hrabri autori koji će dati osnovu za planiranje grada do 2041. godine. Koliko se zna –  posao nije poveren stručnim ekipama niti istaknutim specijalistima već se sve prepušta kapitalnim investitorima, od kojih će, u krajnjoj meri, zavisiti naši životi. A poznato je u celom svetu – koji su njihovi interesi.

I tako možemo da navodimo u beskraj...

Nije stoga neočekivano da su se žitelji širom Srbije probudili: osećaju se životno ugoženim, okupljaju se, grupe postepeno rastu, sve u istom, zelenom pravcu, iz svih pravaca, sa različitim problemima, a uvek istom porukom o zdravom životu. To ujedinjuje i brojne grupe u Beogradu –  na Vračaru, u Topolskoj, protiv uzurpiranja leve obale Save za potrebe Beograda na vodi, protiv uništavanja Bloka 37 na Novom Beogradu ili školskih dvorišta na Zvezdari, zaštićenog naselja Cerak Vinogradi, za očuvanje Kalemegdana, Starog mosta, Zemunskog keja, Gardoša, Topličinog venca, Parka vojvode Vuka, dorćolskih drvoreda, trake autobusa 28, zelenih prostora kod hale „Pionir“...

Bezbrojni su primeri podignutog glasa sve brojnijih građana – jedine nade da će se u Srbiji obnoviti uslovi za nomalan život. Nadamo se uskoro...

Beograd, juna 2021.                                                                           

Irina Subotić (1941), istoričarka umetnosti, profesorka emerita, predaje na master i doktorskim studijama   u Beogradu na Univerzitetu umetnosti (UNESCO Katedra) i Novom Sadu na Akademiji umetnosti i na Odeljenju za scenski dizajn Arhitektonskog fakulteta. Bila dugogodišnji kustos Muzeja savremene umetnosti i Narodnog muzeja u Beogradu. Članica nekoliko profesionalnih udruženja i organizacija civilnog društva: AICA, ICOM, Europa Nostra, Evropa Nostra Srbija, La Renaissance Française. Posebno polje rada i interesovanja: moderna umetnost, avangarda dvadesetih godina i neinstitucionalna briga o kulturnom nasleđu.

PROČITAJTE I OVO

Šta je Balkan.Perspectives?

Časopis Balkan.Perspectives je časopis koji se bavi suočavanjem sa prošlošću (DwP) na Zapadnom Balkanu. Izdaje ga forumZFD na četiri (4) jezika i on predstavlja saradnju između Bosne i Hercegovine, Kosova, Sjeverne Makedonije i Srbije. Ovaj časopis osigurava platformu za lokalne aktere u cilju podrške konfliktno osjetljivog diskursa o pitanjima vezanim za nedavnu prošlost. Nuđenjem različitih perspektiva o temama vezanim za suočavanje sa prošlošću iz cijele regije, ovaj časopis se nastoji boriti protiv stereotipa i etnocentričnih narativa, potaći na kritičko razmišljanje i širu debatu, te ojačati konstruktivne pristupe suočavanju sa prošlošću.


Možete se pretplatiti na časopis elektronskim putem tako što ćete poslati e-mail na adresu balkan.perspectives@forumzfd.de.


Pozdravljamo i cijenimo vaša mišljenja i povratne informacije i nadamo se da ćete ovaj časopis smatrati vrijednim resursom.



  Newsletter

BALKAN.PERSPECTIVES