Autor: Mina Vidaković

Uz pomoć malo ljudskosti

Foto: Privatna arhiva

Pet godina nakon pada Srebrenice prvi put sam se našla oči i uči s onim što se u ovoj enklavi dogodilo u leto 1995. godine. Čula sam svedočenje zaštićene svedokinje DD na prvom suđenju Haškog tribunala za srebreničke zločine. I da je to ostalo jedino svedočanstvo srebreničkog užasa, što se mene tiče, on se već tada mogao nazvati genocidom.

Ne zbog pravne definicije ovog pojma već zato što se samo terminom za najteži zločin može nazvati ono što je ovoj ženi iz Srebrenice učinjeno u julu 1995. godine u Potočarima gde je, poput hiljada, uglavnom žena dece i staraca, potražila utočište nakon ulaska Vojske Republike Srpske u enklavu pod nominalnom zaštitom UN.

„Nemojte njega, šta će vam on? On je 81. godište...“, govorila je užasnuta majka vojnicima koji su joj iz ruku otimali  četrnaestogodišnjeg sina i priključivali grupi vojno sposobnih muškaraca odvođenih na drugu stranu i u nepovrat.  Opisala je DD, kroz jecaje, svaki detalj tog stravičnog trenutka, svaku izgovorenu reč, kao da se nadala da će njena priča, nekim čudom, tu u sudnici, konačno dovesti do sretnog kraja.  

„Molila bih vas da pitate (...), dal’ ima nade, da ne postoji negde, neko… bar to moje dijete koje su mi iz ruku uzeli, živo... Jer ga sanjam, ‘vako mi nosi cvijeće, kaže, majka evo ja sam došao. Ja ga grabim, pitam đe si sine bio? Bio sam majka u Vlasenici, sve do sad sam bio u Vlasenici.“

Snovi se za svedokinju DD nisu pretvorili u stvarnost. Stvarnost je ostala surova i okrutna. Ona i hiljade drugih koji su u Srebrenici izgubili članove porodice, prijatelje, rodbinu vremenom su izgubili i snove i nadu i ostalo im je samo suočavanje. Taj bolni proces koji osećanja pretvara u činjenice o prekopanim grobnicama, prebrojanim kostima, pronađenim ostacima nekadašnjeg života.  Činjenice sazdane od brojki, DNK uzoraka, forenzičkih dokaza, lišenih ljudskosti kao što je i zločin čija su posledica. Ali moraju se suočiti, jer veruju da jedino tako stiču pravo da se ono što su doživeli, a njihovi bližnji nisu preživeli, nazove imenom koje označava najteži zločin – genocid.

I ne misle ni oni na pravnu kvalifikaciji koja nalaže utvrđivanje namere da se „delimično ili u celosti uništi neka nacionalna, etnička, rasna ili verska grupa“. Misle na to da im ništa teže nije moglo biti učinjeno, da nema težeg zločina od oduzimanja nečijeg života. Ubistvo, istrebljenje, porobljavanje, deportacije, progon, mučenje nekad su zvanično kvalifikovani „samo“ kao Zločin protiv čovečnosti. Da li je time težina tih zločina i njihovih posledica bila išta manja? Retoričko pitanje koje ukazuje na svu apsurdnost jalove rasprave o (ne)priznavanju srebreničkog genocida. Raspravu koja preplitanjem pravnog, moralnog, političkog i simboličkog aspekta ovog pojma vodi u ćorsokak i poništavanje čovečnosti.

Počinioci,  njihovi mentori i drugi „zaštitari“ srpskog nacionalnog identiteta predstavljaju ga kao termin političke manipulacije usmerene protiv srpskog naroda, pravnici se muče s njegovom nesavršenom definicijom, legalisti insistiraju na njenoj primeni - kakva je, takva je, a političari se iza nje skrivaju. Borci za ljudska prava izbegavanje pojma genocid često tumače isključivo kao podržavanje zločina a za svedokinju DD i ostale preživele reč je o simbolu koji potvrđuje da je nad njima izvršen „najteži zločin“.

I tako već više od dve decenije u drugom planu ostaje notorna činjenica da je samo u jednoj sedmici u julu 1995. godine na području Srebrenice ubijeno više hiljada ljudi. Možda sedam hiljada, ili manje, možda osam ili više, možda samo četrnaestogodišnji sin svedokinje DD ali sva težina tog ubistva gubi se pred dilemom da li se to zove genocid.

Pitanje priznanja zločina pretvorilo se u priznanje pojma genocid, ne njegove pravne, političke ili „ljudskopravaške“ dimenzije već ljudske. Ni jedna definicija i teorijska interpretacija značenja pojma genocid ne može poništiti neljudskost koju u njemu prepoznaju žrtve, niti podržati one koji njegovim negiranjem otvoraju put poricanju zločina. Verovatno najbolje istražen i dokumentovan masovni zločin u posleratnoj Evropi, postao je tako i predmet najvećeg poricanja, a nepobitne činjenice dobile su svoja iskrivljena tumačenja. Mogu li zaista motivi za poricanjem do te mere ugušiti empatiju pred bolom majke kojoj iz ruku otimaju maloletnog sina? I da li bi je lakše bilo osetiti da ne postoji pojam genocida, da je reč „samo“ o „strašnom“ ili „gnusnom“ zločinu?

Tražim odgovore na ova pitanja od kad sam, o iskazu DD, pisala svoj prvi izveštaj sa suđenja za srebreničke zločine i pomislila, naivno, da je posle ovakvog svedočenja poricanje nemoguće. Nizala su se svedočenja, u Hagu je vođeno devet postupaka i izrečeno isto toliko presuda za srebreničke zločine, zaključno sa nedavno potvrđenom presudom Ratku Mladiću, komandantu VRS, osuđenom na doživotni zatvor. Ali svaka nova presuda podizala je novi talas poricanja i davala novi zamajac jalovoj raspravi o genocidu. Sudske presude i van razumne sumnje utvrđene činjenice, ispostavilo se, nisu dovoljne za suočavanje s istinom. Za to je potrebno i malo ljudskosti.

„Najveća tragedija Srebrenice ustvari više nije uz mrtve, jer njihove su patnje zavšene. Ne možemo, međutim, zaboraviti porodice koje su ostavili za sobom. Ti ljudi su osuđeni da žive svoje živote bez očeva, muževa, braće, bez svojih rođaka, komšija, bez svoje zajednice. Ima previše bola i previše gubitka da bi bilo ko od nas mogao stvarno da shvati prirodu i obim ovog zločina nad muslimanskom zajednicom Istočne Bosne.”, rekao je tužilac Peter McCloskey u uvodnoj reči na suđenju u predmetu Blagojević i drugi u maju 2003.

Danas bi sin svedokinje DD imao 40 godina. Priznanje srebreničkog genocida neće ga oživeti i ostvariti san njegove majke da joj se vrati iz Vlasenice sa cvećem u rukama, ali pokazaće njegovim vršnjacima i onima rođenim kasnije na svim meridijanima zašto je ljudski suočiti se s „neljudskim“ činjenicama i nazvati ih imenom koji preživelima znači da su njihove patnje prepoznate i njihove žrtve priznate. I zašto se time iskazuje poštovanje svim žrtvama, na svim stranama, stavljajući čovečnost iznad svakog drugog kriterijuma.  

Beogradom se pre 26 godina, u julu 1995. prenosilo kao glasina, kao neproverena vest stigla prijateljskim i rodbinskim vezama tada još uvek prilično povezanih delova bivše zajedničke zemlje, da se „nešto strašno“ dešava u Srebrenici. Vest koja je izazivala nevericu i u koju je lakše bilo posumnjati  nego se s njom suočiti. Zahvaljujući srebreničkoj istrazi haškog tužilaštva i održanim suđenjima i u Hagu i pred lokalnim sudovima danas znamo koje su bile razmere „nečeg strašnog“ ali je nevericu zamenilo negiranje zločina “...delimično ili u celosti“, kako do suočavanja ne bi ni došlo.

Znam, i Nemcima je trebalo nekoliko generacija da počnu suočavanje s užasima holokausta... ali neću se uhvatiti u tu mrežu traženja opravdanja. Kome su potrebna poređenja nek pokuša s druge strane. Možemo li mi to brže od Nemaca?

Mina Vidaković, novinarka i programska direktorka SENSE Centra za tranzicijsku pravdu u Puli.

PROČITAJTE I OVO

O Kolumni

DwP Kolumna je novi medijski proizvod regionalne online platforme o suočavanju sa prošlošću www.dwp-balkan.org. DwP Kolumna je regionalna online platforma za konstrutivno promišljanje o temama vezanim za suočavanje sa prošlošću u svrhu jačanja konstruktivnih i otvorenih pristupa na regionalnom nivou. Upotrebom ovog alata želimo promovisati konstruktivni online diskurs vezan za aktuelne teme iz oblasti suočavanja sa prošlošću.

Disclaimer

Dealing with the Past Kolumna je sastavni dio regionalne web stranice o suočavanju sa prošlošću www.dwp-balkan.org, te služi kao online platforma za konstrutivno promišljanje o temama vezanim za suočavanje sa prošlošću. Stajališta izražena u Blogu predstavljaju stajališta saradnika/kolumnista i ne odražavaju nužno stajalište uredničkog tima, odnosno organizacije forumZFD (Forum Civilna Mirovna Služba). Kopiranje i daljna distribucija teksta je poželjna pod uslovom da se tekst ne mijenja i da se na odgovarajući način navodi izvor web stranice i ime autora kolumne. Preuzimanje materijala je besplatno.