Autor: Igo Rogova

Protesti žena na Kosovu tokom devedesetih: Priča Igo Rogove

Albanci su nekoliko godina bili izloženi kontinuiranoj okupaciji i kršenju prava na rad, na slobodu govora, okupljanja, muziku, kretanje. Međutim, stvari su postale gore tokom represivnih politika Miloševićevog režima. Situacija je posebno pogoršana 1998. godine. Srpska policija i oružane snage počele su kampanju ubijanja civila, silovanja žena, paljenja sela i drugih zločina na Kosovu. U ovim okolnostima Albanci su nastavili svoje aktivnosti mirnog otpora.

Nakon što se dogodio masakr – uključujući i ženu i decu u Drenici – mi, grupa žena aktivistkinja iz civilnog društva i iz Demokratske lige Kosova (LDK), rešile smo da moramo nešto preduzeti. Bila nam je potrebna pažnja međunarodne zajednice kako bismo uspele u nameri mirovne intervencije koja bi sprečila otvoreni rat i dalja stradanja. Takođe smo želele da nam se vrati naše osnovno pravo na miran život.

Sa ovim na umu održan je sastanak 12 organizacija za prava žena i predstavnica Ženskog foruma u LDK u Centru za zaštitu žena i dece. U to vreme bilo je vrlo opasno imati bilo kakav sastanak čiji bi cilj bio organizovanje političkih aktivnosti ili demonstracija. S vremena na vreme srpski snajperisti bili bi postavljeni sa druge strane ulice, naspram Centra. Morale smo biti vrlo pažljive čak i kada bismo se sastajale radi rasprave o organizaciji, jer su organizatori svakodnevno bili hapšeni i mučeni. Još uvek se sećam tajnih vrata u Centru. Bila su gotovo nevidljiva. Vodila su u podrum Centra, gde smo se tajno sastajale nakon masakra u Drenici kako bismo razgovarale o tome šta ćemo raditi.

Od pasivnog otpora do mirnih protesta

Do tada smo protestovale mirno, ali pasivno, kako je to opisao Hauard Klark u svojoj knjizi Civilni otpor na Kosovu. Ni nakon decenije pasivnog otpora svet nije imao svest o tome šta se zapravo događa na Kosovu. Ili, ako jeste, nije radio ništa na tome. Znale smo da moramo da uradimo nešto pre nego što se dogode novi masakri, rat eskalira i još ljudi pogine. Politika pasivnog otpora vođstva LDK više nije bila dovoljna. Iako nam je vođstvo LDK reklo da ne organizujemo ništa javno jer bi to bilo opasno, na kraju smo se složile da moramo organizovati protest, dići glas, kako bi ljudi širom sveta čuli kroz šta prolazimo. Tokom tog sastanka došli smo na ideju da organizujemo protest 8. marta, na Međunarodni dan žena. Rekla bih da je to bio prvi protest koji smo ikada organizovale 8. marta, mada ćemo narednih godina organizovati još nekoliko. Protest nije bio toliko o rodnoj ravnopravnosti koliko je bio o zahtevu da dobijemo osnovna ljudska prava, kao žene, ali i za muškarce.

Odlučile smo da protestujemo u tišini, sa porukom u rukama. Naučile smo o ovoj formi protesta od naših sestara iz Žena u crnom iz Beograda, dela šireg međunarodnog pokreta Žene u crnom. Bunile smo se našim telima, stojeći u tišini. Svaka je u ruci nosila jedan beli, prazni list papira. Toliko je bilo jednostavno. Složile smo se oko toga jer smo već bile rekle sve što je trebalo reći. Ništa više nije bilo ostalo. Jedna strana papira simbolizovala je mir, a druga je govorila o tome kako nemamo nikakva prava. Nismo imale nikakva osnovna prava. A čak i prava koja smo navodno imale bila su nam oduzimana. Zato nismo napisale ništa. Obe strane papira bile su prazne. Poruka je bila moćna, ali je još moćniji bio način na koji smo se mi, kao žene, same organizovale.

U to vreme nije bilo slobodnih medija. Ali jeste bilo međunarodnih medija na Kosovu, koji su izveštavali na albanskom jeziku, kao što je Radio Slobodna Evropa, Deutsche Welle i Glas Amerike. Oni su nam pomogli time što su ispratili i preneli vesti o protestu.

Protest na Međunarodni dan žena 1998. godine

Oko 5000 žena okupilo se ispred Američkog kulturnog centra, koji je u to vreme igrao ulogu ambasade SAD. Slike kojima smo bile svedokinje tog dana nikada neću moći da zaboravim. Hiljade žena nosilo je bele papire, sve u tišini, samo sa zvukom papira na vetru. Moćno. Bile smo potpuno okružene srpskim snajperistima koji su nas gledali sa krovova. Bilo je zastrašujuće. Ali nas je bilo 5000 žena, to je bila naša snaga, energija koja nas je čuvala od straha. Bile smo se dogovorile da, kada se sve završi, nijedna žena ne napušta grupu sama jer smo se morale paziti na putu ka kući. Raštrkale smo se u grupama od po deset. Osećale smo se sigurnije zajedno.

Protest su preneli najprestižniji mediji, jer je to bio jedan od najvećih protesta koji su organizovale žene. Nakon toga, režim Slobodana Miloševića više nije mogao tako lako da negira šta se dešavalo na Kosovu.

Međutim, znale smo da to neće biti dovoljno, i da ne treba da stajemo dok neko ne bude uradio nešto što bi zaustavilo našu patnju. Čule smo reči, ali nismo videle dela. Bile smo jako zabrinute za ljude u Drenici, koji su u to vreme živeli u strahu. Srpske snage bile su raspoređene svuda u regiji, i nevini ljudi, žene, deca, stari bili su ubijani. Bili su zarobljeni tamo, bez pristupa hrani.

Protest „Hleb za Drenicu“, 1998. godine

Nekoliko dana kasnije odlučile smo da organizujemo još jedne demonstracije, konkretno 16. marta. Opet smo se tajno nalazile u podrumu Centra, raspravljajući šta da radimo. Odlučile smo da sa veknom hleba u rukama hodamo do Drenice, da odnesemo hleb ljudima koji su tamo bili izolovani, simbolički ali i realno.

Ženska hrabrost bila je neverovatna! Još uvek se rasplačem kada se setim neustrašive volje žena da ustanu, kakve god posledice bile. Još jednom smo se sastale u Američkom kulturnom centru ujutro 16. marta, i krenule na marš ka Kosovu Polju (Fushë Kosova) na putu za Drenicu. Srpska policija nas je pratila sve vreme otkako smo izašle iz Prištine. Bilo je rano proleće i vetrovito. Ali nije se mogao osetiti vetar ni hladnoća kada smo bile okružene masom od deset hiljada žena, devojaka i nekolicine muškaraca koji su nam se pridružili. Kada smo stigli u Kosovo Polje, skoro šest kilometara od Prištine, videle smo da je srpska policija napravila kordon koji je blokirao put. Nisu nam dali da prođemo. Sećam se da im je Edita Tahiri vikala: „Drenici treba hrana!“ Ali oni nisu obraćali pažnju i odbijali su da se pomere. Organizatori su raspravljali da li ima smisla probati da nastavimo napred, ali pošto su oni bili u punoj antidemonstrantskoj opremi odlučili smo da je to suviše rizično. Na kraju, nakon dugo stajanja i vikanja, shvatile smo da ne možemo da uradimo ništa osim da se vratimo u Prištinu.

Na putu nazad otišle smo do kancelarije Crvenog krsta u Prištini i ostavile im vekne hleba. To je takođe bio simbolički čin, kojim smo im dale do znanja da su oni bili ti koji su trebali da odnesu hranu ljudima u Drenici.

Zatim smo nastavile ka Američkom kulturnom centru. Neke od nas su se unutra sastale sa američkim zvaničnicima. Počele smo blago pevati: „Hleb za Drenicu“. Sve vreme smo bile okružene pretećim silama srpske policije. Ali pevanje je svejedno postajalo tvrđe i glasnije. Uspele smo privući pažnju međunarodne zajednice, posebno kroz medije. Slike sa tog marša obišle su ceo svet, ukazujući međunarodnim akterima da se scenario sličan Bosni i Hercegovini događa na Kosovu. Ja verujem da smo, iako smo bile sprečene da odnesemo hleb u Drenicu, uspele da odnesemo nadu. Doprinele smo tome da se međunarodna pažnja posveti našem stradanju i da se ohrabri eventualna intervencija.

Igbale (Igo) Rogova je izvršna direktorka Mreže žena Kosova (KWN). Ima više od 30 godina iskustva borbe za ženska prava na lokalnom, nacionalnom i međunarodnom nivou. Godine 1989. bila je jedna od osnivačica prve organizacije za ženska prava na Kosovu, asocijacije za iskorenjivanje nepismenosti Motrat Qiriazi. Rogova je jedna od osnivačica Ženske mirovne koalicije koja okuplja aktiviste sa Kosova i iz Srbije, kao i Regionalnog ženskog lobija za mir i bezbednost u jugoistočnoj Evropi. Doprinela je usvajanju više zakona i regulativa koje su pomogle putu ka rodnoj ravnopravnosti na Kosovu.

PROČITAJTE I OVO

Šta je Balkan.Perspectives?

Časopis Balkan.Perspectives je časopis koji se bavi suočavanjem sa prošlošću (DwP) na Zapadnom Balkanu. Izdaje ga forumZFD na četiri (4) jezika i on predstavlja saradnju između Bosne i Hercegovine, Kosova, Sjeverne Makedonije i Srbije. Ovaj časopis osigurava platformu za lokalne aktere u cilju podrške konfliktno osjetljivog diskursa o pitanjima vezanim za nedavnu prošlost. Nuđenjem različitih perspektiva o temama vezanim za suočavanje sa prošlošću iz cijele regije, ovaj časopis se nastoji boriti protiv stereotipa i etnocentričnih narativa, potaći na kritičko razmišljanje i širu debatu, te ojačati konstruktivne pristupe suočavanju sa prošlošću.


Možete se pretplatiti na časopis elektronskim putem tako što ćete poslati e-mail na adresu balkan.perspectives@forumzfd.de.


Pozdravljamo i cijenimo vaša mišljenja i povratne informacije i nadamo se da ćete ovaj časopis smatrati vrijednim resursom.



  Newsletter

BALKAN.PERSPECTIVES