Autor: Marijana Toma

Kako pamtimo 24. mart 1999?

Rat na Kosovu je započeo početkom 1998. godine kao krvavi završetak dugogodišnje političke krize na Kosovu koja je paralisala život u tadašnjoj južnoj srpskoj pokrajini, posebno od dolaska Slobodana Miloševića na vlast krajem 1980-ih godina.

Nakon nekoliko neuspešnih diplomatskih inicijativa međunarodne zajednice da okonča sukob srpskih snaga (MUP-a Srbije i Vojske Jugoslavije) sa Oslobodilačkom vojskom Kosova diplomatskih putem, NATO je započeo vojnu intervenciju protiv Savezne Republike Jugoslavije u martu 1999. godine. Bombardovanje je trajalo do juna 1999. godine, kada je potpisan Kumanovski sporazum između SR Jugoslavije i NATO-a, kojim je dogovoreno uspostavljanje međunarodne mirovne misije na Kosovu, kao i potpuno povlačenje srpske policije i vojske sa Kosova.

Do juna 1999. godine, oružani sukob na Kosovu su pratili masovni ratni zločini protiv albanskog civilnog stanovništva, dok su represalije protiv lokalnog ne-albanskog stanovništva u najvećoj meri usledile nakon povlačenja srpskih snaga, iako su zločini činjeni i tokom 1998. i 1999. godine.

U ratu na Kosovu stradalo je više od 13.500 osoba, među njima više od 10.000 su Albanci, više od 2.000 su Srbi, a ubijeno je, poginulo ili nestalo više od 500 Roma, Bošnjaka, Crnogoraca i drugih nealbanaca.[1]  

24. marta 2018. godine, Srbija će obeležiti 19 godina od početka NATO bombardovanja. I ove godine, kao i prethodnih, očekuje se niz manifestacija na kojima će predstavnici institucija Republike Srbije podsetiti i građane Srbije ali i međunarodnu zajednicu na stradanje i patnju kroz koju je prošla Srbija u proleće 1999. godine.

Prošle godine, centralna državna manifestacija održana je u Grdeličkoj klisuri gde je 12. aprila 1999. godine NATO pogodio voz u kome je poginulo 15 osoba - 12 civila, Radomir Jovanović (1954), Zoran Jovanović (1964), Ana Marković (1973), Ivan Marković (1973), Petar Mladenović (1952), Verka Mladenović (1952), Svetomir Petković (1934), Vidosav Stanijanović (1954), Divna Stanijanović (1959), Branimir Stanijanović (1993), Simeon Todorov (1968) i Jasmina Veljković (1973), kao i troje neidentifikovanih lica.

Ispred Želežničkog mosta u Grdeličkoj klisuri, gde je postavljen spomenik sa imenima poginulih, (tadašnji) premijer Srbije, Aleksandar Vučić ponovio je ono što on i njegovi prethodnici godinama unazad govore – osuđena je NATO agresija na suverenu zemlju, opisana kao 'jedna od najbrutalnijih agresija u modernoj istoriji ratovanja i istoriji ljudske civilizacije' i 'užasan pohod najveće vojne alijanse u istoriji čovečanstva', navedeno je da je 19 zemalja 'imalo potrebu da pokaže da su jače, bogatije i naoružanije od jedne male naše zemlje, naše Srbije', ispaljujući 'više od 50.000 projektila, zamalo po jedan projektil po kvadratnom kilometru' i 'tri kilograma bombi po svakom od nas', da je za to upotrebljeno 'više od 1.150 aviona' koji su izveli više od 30.000 naleta' i na oružani sukob sa Srbijom potrošili onoliko para koliko je prema računici NATO-a 'dovoljno da se prehrani 80 miliona ljudi', što je Srbiji nanelo štetu između '30 i 100 milijardi dolara'. Vučić je ponovio i da je u bombardovanju Srbije stradalo više od 2.000 civila i oko 1.000 vojnika i policijaca, među njima ukupno 79 dece.[2]

Za Srbiju, tromesečno bombardovanje NATO od marta do juna 1999. godine ima posebno mesto u sećanju na ratove poslednje decenije 20. veka, iz nekoliko razloga. Pre svega, ovo je jedini oružani sukob u kome Srbija priznaje da je u njemu učestvovala, za razliku od ratova u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini u kome država odriče formalno učestvovanje. Zatim, konstantno se insistira na prednostima strane sa kojom je Srbija ušla u sukob i sukob na taj način predstavlja kao sukob Davida i Golijata – govori se o prednostima poput bogatstva, ljudstva i naoružanja država NATO u odnosu na Srbiju, te insistira na činjenici da je napadnuta od strane u tom trenutku najjače vojne sile. I možda najvažniji među njima, ovo je sukob koji se vodio na teritoriji Srbije i prvi u kome su Srbiji direktno naneti teški udarci, pre svega u ljudskim gubicima i materijalnoj šteti.

Tokom prethodnih 19 godina, Srbija je temeljno negovala kult jedine žrtve ovog sukoba. Iz godine u godinu, predstavnici institucija, intelektualci, aktivisti i mediji pažljivo biraju izvore za svoju (uglavnom pogrešnu) interpretaciju činjenica, prebrojavaju avione, njihove nalete, kilograme istreslih bombi po glavi stanovnika, i projektile po kvadratnom kilometru. Mediji navode broj škola, vrtića, bolnica i mostova,[3] konsultuju zdravstvene radnike koji selektivno koriste ili zloupotrebljavaju nedovoljno pouzdana i teško dostupna istraživanja, izazivaju paniku o navodnoj upotrebi hemijskog oružja i neodgovorno iznose tvrdnje da je protiv Srbije vođen nuklearni rat[4], dok ratni zločinci intenzitet bombardovanja Srbije porede sa razaranjem koji su atomske bombe načinile u Hirošimi i Nagasakiju[5]. Naneta šteta se i posle skoro 20 godina procenjuje 'odokativnom' metodom, pa tako i predsednik Vučić sebi dozvoljava da izgovori da se procene kreću u razmaku od 30 do 100 milijardi dolara, što dovoljno govori o neozbiljnosti takvih procena.

Neodgovorno Srbija govori i o žrtvama – predstavnici institucija govore o procenama o oko 3.000 poginulih - 2.000 civila i 1.000 vojnika i policijaca[6], dok se procene koje navode pojedini mediji kreću i do 4.000[7]. Imena žrtava se spominju u izuzetnim slučajevima i samo ako su u pitanju poznati udari NATO-a – javnost zna za imena žrtava koje su stradale u bombardovanju zgrade Radio-televizije Srbija, Milicu Rakić, trogodišnju devojčicu koja je poginula u Batajnici, ili Sanju Milenković (16), poginulu u bombardovanju Varvarina.

Imena ostalih žrtava Srbija uglavnom ne zna, pa ih i ne pamti, jer nema kako. Albanske žrtve stradale u NATO bombardovanju, baš kao i one koji su u istom periodu stradali od srpskih snaga, za Srbiju apsolutno ne postoje.

Skoro 20 godina država Srbija izbegava da uradi zvaničan poimenični popis osoba koje su izgubile život u NATO bombardovanju. Umesto države, taj spisak je načinio Fond za humanitarno pravo, nevladina organizacija koja više od decenije radi na istraživanju i dokumentovanju poginulih, ubijenih i  nestalih osoba u ratovima u bivšoj Jugoslaviji i okolnostima pod kojim su ovi ljudi izgubili život. Prema podacima FHP-a, u bombardovanju Savezne Republike Jugoslavije, život je izgubilo ukupno 754 osobe. Među njima, najviše je Srba i Crnogoraca – 464, 207 civila, 20 policajaca i 237 vojnika. Stradalo je i 246 Albanaca, 219 civila, 1 policajac i 26 vojnika. Poginulo je i 16 Roma i Aškalija, 14 civila i dva vojnika. Život je izgubilo i 28 osoba različitih nacionalnosti – 14 civila i 14 vojnika. U bombardovanju je stradalo i 100 dece mlađe od 18 godina – 65 dece albanske nacionalnosti, 25 dece srpske i crnogorske nacionalnosti i 10 dece ostalih nacionalnosti.[8] Na ovom spisku nema procena, žrtve su zapisane pod svojim imenom i prezimenom, zabeleženi su datumi njihovog rođenja i smrti, mesto stradanja, nacionalnost i status (vojni/civilni). 

19 godina je prošlo od završetka NATO bombardovanja. Iako predstavnici njenih institucija često i rado iskazuju spremnost za proces pomirenja sa svojim susedima, pogotovo kada je to uslov za sticanje poena pred međunarodnom zajednicom, iz preduzetih odnosno neučinjenih koraka jasno je da Srbija ne samo da uspešno odbija da se suoči sa nasleđem zločina koje se počinile srpske snage tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji, već i odbija da prizna patnje svojih žrtava utvrđivanjem činjenica o njihovom stradanju.

Umesto toga, Srbija nastavlja da manipuliše činjenicama van konteksta, insistirajući na narativu o agresiji bez razloga koja se na nju iznenadno sručila i ratovima koji su joj se desili kao da su elementarne nepogode a ne pažljivo planirani poduhvati, u kojima voljno ili nevoljno učestvuju čitave generacije; da prebrojava avione, bombe i projektile koji su uništili bolnice, škole i mostove, ali da izgubljene ljudske živote procenjuje, a procene da joj se razlikuju u stotinama i hiljadama; da formira komisije stručnjaka raznih profila sa namerom da se 'analiziraju ranije analize' i 'matematički dokazuju'[9] činjenice o krivičnim delima; da živi u brižljivo čuvanim mitovima o sopstvenoj patnji, a svoje žrtve nastavlja da ponižava time što laže o njihovom broju i izbegava da ih pamti pod njihovim imenom i prezimenom, a sve da bi mogla da nastavi da manipuliše njihovim brojem. Time Srbija ne samo da nije predvodnica procesa pomirenja u regionu, već nastavlja sa negovanjem još jedne generacije za stradanje koje će joj se tako nepripremljenoj sasvim iznenada desiti.  

 

Marijana Toma je aktivistkinja za ljudska prava, istoričarka i stručnjakinja za tranzicionu pravdu i suočavanje sa prošlošću iz Beograda. 

 

[1] Dostupno na: http://www.hlc-rdc.org/?p=28185. Pristupljeno 14.03.2018. godine.

[2] Vranjska plus TV, Govor premijera Srbije Aleksandra Vučića prilikom obeležavanja 18. godišnjice od početka NATO bombardovanja ispred Železničkog mosta u Grdelici. Vranjska plus TV, objavljeno 24.03.2017. godine, https://www.youtube.com/watch?v=zfzpmUK1UtY. Pristupljeno: 12.03.2018. godine.

[3] Večernje novosti, Godišnjica NATO bombardovanja: Sećanje na 78 dana pakla, dostupno na: http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:656622-GODISNjICA-NATO-BOMBARDOVANjA-Secanje-na-78-dana-pakla, pristupljeno: 15.03.2018. godine.

[4] Srbija danas, Dr Danica Grujičić: NATO je protiv Srbije vodiio nuklearni i hemijski rat, 26.10.2017, dostupno na: https://www.srbijadanas.net/dr-danica-grujicic-nato-je-protiv-srbije-vodio-nuklearni-i-hemijski-rat/, pristupljeno: 14.03.2018. godine.

[5] Večernje novosti, „NATO na Srbiju sručio osam 'Hirošima‘“, 09.10. 2017. godine, dostupno na: http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:689704-Nato-na-Srbiju-srucio-osam-Hirosima, pristupljeno: 14.03.2018. godine.

[6] Isto.

[7] Telegraf, “Evo koliko je SRBA stvarno POBIO NATO tokom bombardovanja! (FOTO) (VIDEO)“, 24.03.2015., dostupno na:

 http://www.telegraf.rs/vesti/politika/1491881-evo-koliko-je-srba-stvarno-pobio-nato-tokom-bombardovanja-foto-video, pristupljeno: 14.03.2018. godine.

[8] Prema podacima FHP-a, za četiri osobe koje se nalaze na spisku ljudskih gubitaka u NATO bombardovanju utvrđeno je da su stradale pod drugim okolnostima. Spisak ljudskih gubitaka u NATO bombardovanju dostupan je na internet stranici Fonda za humanitarno pravo: http://www.hlc-rdc.org/db/nato/index.html.

[9] B92, Utvrditi posledice bombardovanja i razmisliti o tužbi, 23.09.2017. godine, dostupno na: https://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2017&mm=09&dd=23&nav_category=12&nav_id=1306691, pristupljeno: 14.03.2018. godine.

FILTER

PROČITAJTE I OVO

O Kolumni

DwP Kolumna je novi medijski proizvod regionalne online platforme o suočavanju sa prošlošću www.dwp-balkan.org. DwP Kolumna je regionalna online platforma za konstrutivno promišljanje o temama vezanim za suočavanje sa prošlošću u svrhu jačanja konstruktivnih i otvorenih pristupa na regionalnom nivou. Upotrebom ovog alata želimo promovisati konstruktivni online diskurs vezan za aktuelne teme iz oblasti suočavanja sa prošlošću.

Disclaimer

Dealing with the Past Kolumna je sastavni dio regionalne web stranice o suočavanju sa prošlošću www.dwp-balkan.org, te služi kao online platforma za konstrutivno promišljanje o temama vezanim za suočavanje sa prošlošću. Stajališta izražena u Blogu predstavljaju stajališta saradnika/kolumnista i ne odražavaju nužno stajalište uredničkog tima, odnosno organizacije forumZFD (Forum Civilna Mirovna Služba). Kopiranje i daljna distribucija teksta je poželjna pod uslovom da se tekst ne mijenja i da se na odgovarajući način navodi izvor web stranice i ime autora kolumne. Preuzimanje materijala je besplatno.