Autor: Ivana Žanić

Domovi kulture – mesta u kojem se neguje kultura poricanja ratnih zločina

Foto: Medija centar Beograd

Za 9. septembar 2021. godine na dečijem odeljenju biblioteke „Dositej Novaković“ u Negotinu bila je zakazana promocija knjige Veselina Šljivančanina „Ovo je moja zemlja ovde ja komandujem“. Iako biblioteka na kraju  nije dozvolila promovisanje Šljivančaninove knjige u svojim prostorijama, i dalje ostaje pitanje da li je ratnim zločincima mesto u javnom prostoru, odnosno u ustanovama kulture u kojima pred mnogobrojnom publikom predstavljaju svoja dela u kojima se, u većini slučajeva, negiraju utvrđene činjenice o događajima iz ratova 90-tih.

Da bismo odgovorili na ovo pitanje prvo je potrebno da se podsetimo ko je Veselin Šljivančanin. Šljivančanin je tokom rata u Hrvatskoj bio major Jugoslovenske narodne armije i oficir za bezbednost 1. gardijske motorizovane brigade i Operativne grupe Jug. U predmetu koji je poznat kao „Vukovarska bolnica“ Šljivančanin je zajedno sa Miletom Mrkšićem i Miroslavom Radićem pred Haškim tribunalom optužen za učestvovanje u udruženom zločinačkom poduhvatu čiji je cilj bio progon Hrvata i drugih nesrba koji su se, nakon pada Vukovara, nalazili u vukovarskoj bolnici. Šljivačanin je 2003. godine uhapšen u svom stanu u Beogradu i isporučen Haškom tribunalu, a pravosnažna presuda je doneta 2009. godine. Nakon preispitivanja presude 2010. godine mu je izrečena kazna zatvora od 10 godina za pomaganje i podržavanje ubistva 194 ratna zarobljenika na poljoprivrednom dobru Ovčara. U presudi se navodi da je Šljivančanin povukao JNA sa Ovčare, a zarobljenike prepustio teritorijalnoj odbrani i paravojnim formacijama, iako je mogao da predvidi da će oni biti ubijeni.

Od 2011. godine se nalazi na slobodi i živi u Srbiji. Pored obaveza koje ima kao član Glavnog odbora vladajuće Srpske napredne stranke, uglavnom se bavi pisanjem, objavljivanje i promocijom knjiga u javnom prostoru u ustanovama kulture u Srbiji. Veoma je plodan pisan te je za nekoliko godina objavio knjige naziva „Branio sam istinu“, „Sine budi čovek“, „Med i žuč“, „U službi otadžbine“ i poslednju u nizu „Ovo je moja zemlja, ovde ja komandujem“. U svojim delima je, kako sam navodi, opisao teške zatvorske dane, borbu da dokaže istinu pred neprijateljski nastrojenim sudom, ali i da „raskrinka“ ponašanja drugih optuženika u zatvoru.

Veselin Šljivančanin nije jedini koji je nakon vremena provedenog u zatvoru za počinjene ratne zločine otpočeo svoju novu karijeru. Međutim, čini se da je on jedan od aktivnijih u promociji svojih dela. Od 2012. godine do danas imao organizovanih oko 30 promocija knjiga širom Srbije i to uglavnom u bibliotekama i Domovima kulture. Tako je javnost u Beogradu, Užicu, Nišu, Subotici, Kruševcu, Ivanjici, Krupnju, Aleksincu, Pirotu, Brusu, Ljuboviji, Šidu, Vrnjačkoj banji, Bogatiću, Vladičinom Hanu, Krupnju, Ćupriji i mnogim drugim mestima imala priliku da sluša o Šljivančaninovom viđenju događaja u Vukovaru i generalno o ratovima na prostoru bivše Jugoslavije. Njegovi stavovi  se podudaraju sa većinskim narativom u Srbiji – da su se Srbi tokom ratova samo branili, da su oni žrtve zavere međunarodne zajednice i da presude Haškog tribunala ne znače ništa jer je taj sud osnovan da bi sudio samo jednoj strani. Zapravo, Veselin Šljivančanin u svojim knjigama samo prenosi stav većine u Srbiji koji se ne menja već nekoliko decenija. Za to ima podršku vladajuće stranke koja mu omogućava da nastupa širom države u ustanovama kulture. Mesta na kojima bi po prirodi stvari trebalo da se razgovara o naučim i kulturnim delima su postala mesta za promociju ratnih zločinaca, širenje nacionalizma i velikosrpskih ideja. Sigurnost u nastupima kao i učestalost Šljivančaninovog pojavljivanja u javnosti, kao i drugih osuđenih ratnih zločinaca, odaje utisak normalnosti takve pojave. Vidimo da su domovi kulture, televizije sa nacionalnom frekvencijom i većina novina oruđa u njihovim rukama. Tu nema mesta za razgovor, debatu i razmenu mišljenja gde bi se čulo o sudski utvrđenim činjenicama, pričama žrtava i članova njihovih porodica i neophodnosti da se konačno posle skoro 30 godina odgovorni za zločine optuže i osude. Jednostavno, u srpskom društvu je sve podređeno održavanju slike bezgrešnosti rukovodstva Srbije i isključive odgovornosti drugih. Koliko god da su mnogobrojne presude Haškog tribunala u kojima se nalaze činjenice o događajima tokom ratova lako dostupne javnosti jačina nacionalističkih narativa koje su promovisane u javnim prostorima i na televiziji su jači jer oni imaju podršku političara na vlasti, medija i  čitavog državnog aparata.

Veselin Šljivančanin je odabrao adekvatan naslov za svoju knjigu „Ovo je moja zemlja, ovde ja komandujem“. Jer zaista, u Srbiji komanduju Šljivančanin i grupa ljudi koja je na vlasti a koja je najodgovornije za ratove 90-tih. Oni nas drže podalje od bilo kakvog suočavanja sa odgovornošću, izgradnjom dobrosusedskih odnosa sa državama u regionu i poštovanjem vladavine prava i ljudskih prava. Od završetka ratova je prošlo skoro 30 godina, a čini se da smo nikad dalje od toga da osudimo zločine i izopštimo zločince iz javnog života.

Ivana Žanić je pravnica koja je masterirala na temi komandne odgovornosti u jurisprudenciji međunarodnih tribunala. Poslednjih godina se bavi temom procesuiranja seksualnog nasilja u ratu. Izvršna je direktorka Fonda za humanitarno pravo.

FILTER

PROČITAJTE I OVO

O Kolumni

DwP Kolumna je novi medijski proizvod regionalne online platforme o suočavanju sa prošlošću www.dwp-balkan.org. DwP Kolumna je regionalna online platforma za konstrutivno promišljanje o temama vezanim za suočavanje sa prošlošću u svrhu jačanja konstruktivnih i otvorenih pristupa na regionalnom nivou. Upotrebom ovog alata želimo promovisati konstruktivni online diskurs vezan za aktuelne teme iz oblasti suočavanja sa prošlošću.

Disclaimer

Dealing with the Past Kolumna je sastavni dio regionalne web stranice o suočavanju sa prošlošću www.dwp-balkan.org, te služi kao online platforma za konstrutivno promišljanje o temama vezanim za suočavanje sa prošlošću. Stajališta izražena u Blogu predstavljaju stajališta saradnika/kolumnista i ne odražavaju nužno stajalište uredničkog tima, odnosno organizacije forumZFD (Forum Civilna Mirovna Služba). Kopiranje i daljna distribucija teksta je poželjna pod uslovom da se tekst ne mijenja i da se na odgovarajući način navodi izvor web stranice i ime autora kolumne. Preuzimanje materijala je besplatno.