Autor: Arber Sadiki

Arhitortura prethodne dve decenije

Godine 2014. napisao sam tekst za Venecijansko bijenale sa fokusom na razumevanje slojevitosti kosovskih gradova, opisavši kako višeslojnost nastaje kao kompleksan rezultat istorijskih i društvenih okolnosti, pa čak i političkih sistema. Nije mi bilo teško da prepoznam jasne tragove svakog perioda. Volja imperatora Justinijana, koji je, kroz slavu Ulpijane, želeo da ostavi svoj trag u zemljama iz kojih je potekao, bila je jasno vidljiva, kao i uticaj Pravoslavne crkve na srednjevekovno društveno uređenje putem crkava i manastira. Petsto godina Otomanskog carstva ostavilo je tragove u svakom aspektu života, dominirajući horizontima naselja brojnim kupolama i minaretima. Mrlje austrougarskog neoklasicizma – ma koliko indirektno – dosežu sve do Jugoslavije posle Drugog svetskog rata, koja je produžila slogan „apsolutne jednakosti samoupravnog socijalističkog poretka i uniformnosti masa bez društvenih klasa“, pa sve do politika urbanog razvoja putem građevina koje su izbalansirane i u ceni i u izrazu. Za mene je najteži period za artikulisanje bio u najvećoj meri – i još uvek je – onaj nakon poslednjeg rata (od 1999. godine). Ovo je možda zbog toga što je najmanje vremena prošlo od tad. Uostalom, to je i fizičko pravilo da ne možemo da vidimo širu perspektivu stvari koje su nam blizu. Uopšteno gledano, definisao sam ovaj period kao konfuzan, neskladan, bez jasne vizije, koja se takođe ogleda u istim zbunjujućim, neskladnim merama i oblicima i nedostatku vizije u njegovoj arhitekturi. I dalje pokušavam da ga razjasnim, dajući barem svoje potpuno individualno gledište, bez insistiranja na njegovoj apsolutnoj verodostojnosti.

Odmah nakon rata desila se ogromna eksplozija izgradnje u Prištini i drugim kosovskim gradovima. U početku je delovalo da je u pitanju potreba za skloništem, s jedne strane zbog ratnih razaranja a sa druge zbog zabrane gradnje tokom Miloševićevog desetogodišnjeg režima. Međutim, ubrzo se potreba za skloništem transformisala u pohlepu za bogatstvom. Sam grad je postao ogromno gradilište, a svaka slobodna parcela je morala da ima zgradu.

Stanovnici individualnih kuća i stambenih blokova izgrađenih s ljubavlju 80-ih godina, okruženih finim zelenilom, poput četvrti Pejton, Bregu i Diellit, Dodona, Tophane ili Emshir, bili su primorani da ustupe parcele graditeljima, dobivši zauzvrat nešto stanova. Drugim rečima, gigantske višespratnice uništavale su parcele koje su nekada graciozno komunicirale sa pojedinačnim kućama postavljenim u skladu sa njihovom veličinom, stvarajući tako uzajamnu harmoniju. U nedostatku katastarskih knjiga ukradenih za vreme Miloševićevog režima, dok su napuštali Kosovo, razni kriminalci imali su priliku da grade na brojnim javnim mestima višestambene zgrade isključivo u komercijalne svrhe.

Još jedna stvar koja je značajno uticala na unakaženost grada bio je način na koji su društvena preduzeća privatizovana. Imovina ovih društvenih preduzeća u većini slučajeva nije privatizovana da bi se oživela njihova industrijska ili komercijalna svrha, već se ona posmatrala kroz prizmu atraktivnih parcela za izgradnju. Najistaknutiji slučaj bio je vezan za kvart „Fazita“ u centru Prištine, koji je preko noći transformisan iz ekonomskog područja sa izuzetno malim brojem građevina u vrelo građevinsko zemljište sa zgradama visokim i do 40 spratova, bez pomisli o tome da li treba raditi bilo kakve dodatne intervencije na javnoj infrastrukturi!

Ova tri scenarija uništenja grada: napad na pojedine rezidencijalne četvrti, napad na javnu imovinu i zloupotreba u procesu privatizacije, nisu bila spontana, već su sledila jasnu strategiju za superprofit investitora. Gradovi su tretirani kao građevinske parcele u svrhu maksimalne aproprijacije bogatstva, u potpunosti zanemarujući kvalitet života građana i njihove zajedničke potrebe, istovremeno uništavajući, unakazujući i ignorišući prisustvo nasilne i traumatične prošlosti.

Dakle, mi ne bismo mogli da razumemo ovaj dvadesetogodišnji period a da ne posmatramo kako se postupalo sa onih nekoliko preostalih javnih prostora, poput centralnih trgova, šetališta, parkova itd., koji nisu mogli da budu privatizovani ili uzurpirani. Iako nisu privatizovani, ne znači da nisu zloupotrebljeni. Vlasti ovog vremena bile su vrlo jasne u pogledu važnosti demonstriranja moći prisustvom u središtu javnosti. Stoga, uprkos tome što se nisu potrudile da stvore nove javne prostore, nisu napravile kompromis u pogledu prisutnosti po svaku cenu na onim postojećim. Nekoliko godina nakon rata, što se danas nastavlja, javni prostori bili su ispunjeni spomenicima koji prikazuju protagoniste nedavnog rata. Za sada je to sasvim razumljivo. Nisu učinile ništa što sve vlasti barem u poslednjih 2500 godina civilizacija širom sveta nisu učinile. Ono što je očigledno je KAKO SU TO URADILE?! Što nas potom navodi da  razumemo ZAŠTO SU TO URADILE?!

Svi ovi spomenici podignuti na trgovima širom Kosova se mogu lako podeliti u dve kategorije. U prvoj kategoriji su spomenici amaterskih autora sa ekstremnim greškama u proporcijama, a u drugoj su ispravno napravljeni po principu posleratnog socijalističkog realizma. Ovi spomenici, koje su uglavnom radili poznati skulptori iz Albanije, gde je ovaj stil bio veoma razvijen, često su  postizali savršenstvo u ovom stilu, što je ipak nedovoljno za uživanje statusa umetničkog dela jer se zanemaruje neophodna komponenta VREMENA RADA. Dakle, lako primećujemo i u prvom i u drugom slučaju da je dolazak ovih protagonista u javne prostore više od iskrene spremnost da se poštuju njihove žrtve, politička volja da se nametne i istakne KO JE DONOSIO SLOBODU. Dakle, ceo umetnički fokus ovih radova počiva na detaljima i naglašavanju vojnog oružja, manje na psihologiji i intelektu protagonista, a najmanje njihovog vrhovnog ideala –SLOBODE. Tako da heroji naše slobode su možda imali intelektualnu prošlost, kao što je Hamez Jašari – nastavnik, Agim Ramadani – pesnik, i umetnik, Edmond Hodža – student, ali njihove skulpture nikad ne mogu biti bez PUŠKE jer je potrebno naglasiti da je sloboda bila isključivo rezultat PUŠKE, i nijedne druge aktivnosti. Ovo je, zajedno sa neophodnim estetskim socijalističko-realističkim govorom, koji je bio rezultat izričitog zahteva onih koji su naručili skulpture buduće političke vlasti, a koja je povezana sa socrealizmom na ideološkom planu, trebalo da demonstrira političku moć u ovom prostoru i da se poklapa sa političkom ideologijom koju su predstavljali. Tako su postavili temelje svoje političke budućnosti ispoljavajući svoju moć u prostoru. 

Konačno, ne znam da li je 20 godina dovoljno da jedan period dobije svoje ime, ali kada bih to morao da učinim na osnovu fundamentalne uloge arhitekture – koja je da obezbedi najbolje stambene objekte – od svega izgrađenog u prethodnih 20 godina najbolji naziv bi bio ARHITORTURA.

Arber Sadiki (1977), arhitekta, predavač, kritičar. Doktor je tehničkih nauka iz oblasti arhitekture i urbanizma na Univerzitetu u Beogradu. Njegova oblast istraživanja je vezana za odnos društvenih prilika i arhitekture.

Bio je pomoćnik kustosa Kosovskog paviljona na 14. Venecijanskom bijenalu. Nominovan za nagradu Aga Khan za arhitekturu u Ženevi. Dobitnik nagrade Godišnja nagrada za naučni rad u oblasti kulturnog nasleđa, 2020, koju dodeljuje Ministarstvo kulture, za njegovu publikaciju pod naslovom „Arhitektura javnih zgrada u Prištini: 1945-1990, društveni faktori i faktori oblikovanja“.

Prevod: Luna Đorđević

FILTER

PROČITAJTE I OVO

Šta je Balkan.Perspectives?

Časopis Balkan.Perspectives je časopis koji se bavi suočavanjem sa prošlošću (DwP) na Zapadnom Balkanu. Izdaje ga forumZFD na četiri (4) jezika i on predstavlja saradnju između Bosne i Hercegovine, Kosova, Sjeverne Makedonije i Srbije. Ovaj časopis osigurava platformu za lokalne aktere u cilju podrške konfliktno osjetljivog diskursa o pitanjima vezanim za nedavnu prošlost. Nuđenjem različitih perspektiva o temama vezanim za suočavanje sa prošlošću iz cijele regije, ovaj časopis se nastoji boriti protiv stereotipa i etnocentričnih narativa, potaći na kritičko razmišljanje i širu debatu, te ojačati konstruktivne pristupe suočavanju sa prošlošću.


Možete se pretplatiti na časopis elektronskim putem tako što ćete poslati e-mail na adresu balkan.perspectives@forumzfd.de.


Pozdravljamo i cijenimo vaša mišljenja i povratne informacije i nadamo se da ćete ovaj časopis smatrati vrijednim resursom.



  Newsletter

BALKAN.PERSPECTIVES