Autor: Olga Manojlović Pintar

Četiri teze o arhitekturi traume

1.

Arhitektura i/ili revolucija? Potraga za odgovorima na ovo kompleksno pitanje postavila je temelje moderne arhitekture. Kao jedna od velikih dilema 20. veka, ona je promišljala trezvene ideje o društvenoj ulozi arhitekture i njenom fundamentalnom uticaju na muškarce i na žene kao individue, i na čovečanstvo u celini. Kao umetnost i kao praksa, „moderna arhitektura“ je osnažila procese društvene emancipacije i usmeravala političke i ideološke sukobe. Označila je korak ka budućnosti, i utabala stazu za društvene i kulturne promene koje su temeljno transformisale društva. „Blistavi gradovi“, industrijski kompleksi, stambeni blokovi, modularni stanovi, stvorili su prostor u kojem je potpuno nov odnos između pojedinaca i zajednice potvrđivao ideje empatije i ljudske jednakosti. Time što je promenila uslove čovekovog življenja, moderna arhitektura je neizbežno uticala i na načine njegovog razmišljanja.

Počev od kraja Prvog svetskog rata, memorijalna arhitektura preuzela je važnu ulogu u procesima prevazilaženja kolektivnih trauma. Masovna proizvodnja ratnih spomenika i vojnih grobalja promenila je gradske mape i pejzaže, nudeći prostor za komemoracije, kao svojevrsne „grupne terapije“, koje su se bavile različitim oblicima gubitka. Samim tim, bolni postupak suočavanja sa i sećanja na nasilje (kao gradivnog dela svakog istorijskog narativa), oblikovan je, pored drugih političkih i kulturnih diskursa, i kroz diskurs arhitekture. U okviru arhitektonski zaokruženih prostora, procesi verbalizacije, prezentacije i diskutovanja traume artikulisali su dominantne ideološke tokove. Tokom 1920-tih memorijalna arhitektura je korišćena kao mizanscen u procesu promocije pacifističkih ideala, dok je u ideološki podeljenom svetu tridesetih godina 20. veka njena funkcija bila promenjena, usmerena na jačanje ideja mržnje, imperijaline i rasne arogancije. Zajednice ratnih veterana, njihovih porodica i prijatelja u žalosti, nekada okupljene oko ratnih spomenika kako bi zacelile osećaj gubitka i tugovanja, bile su transformisane u promotere i agresivne izvršioce fašističkih ideja dominacije nad onima koji su bili označeni kao drugi.

 

2.

Nakon 1945, razrušena Evropa podeljena u dva politička i vojna bloka prevazilazila je traume rata na različite načine, koji su ipak imali jednu zajedničku ideju – podrazumevali su brzi napredak u bliskoj budućnosti. Bilo da su te projekcije bile vizije konzumerističkog ili besklasnog raja, one su potiskivale ratnu traumu sa više, ili manje uspeha. U ovom procesu arhitektura vojnih grobalja, državnih zgrada i stadijuma, koja je simbolizovala ideologije i režime vojno pobeđene u Drugom svetskom ratu bila je ispražnjena i očiščena od svog ranijeg značenja.

Kasne 1980-te označile su ključnu promenu u politici istorije i kulturi sećanja na Drugi svetski rat. Mnogobrojne samoorganizovane inicijative, odlučne da razotkriju prikrivenu odgovornost i razmere zakopane prošlosti, bukvalno su započele arheološka iskopavanja. Otkrivanjem ostataka zaboravljenih nacističkih i fašističkih zgrada, one su otvorile novu eru. Taj promenjeni „horizont očekivanja“ u Evropi nakon Hladnog rata pokrenuo je potragu za trans-generacijskom odgovornošću. Time je koncept „suočavanja sa prošlošću“, koji je pretpostavljao stalno propitivanje nasilne prošlosti kao jedini način da se ona prevaziđe, postao jedan od stubova nove ideologije. Nova memorijalna arhitektura definisala je savremenu politiku istorije tako što je označila javni prostor oblicima i projektima koji su se bavili individualnom krivicom za ratne zločine i kolektivnom odgovornošću za način na koji su oni zapamćeni. Prepoznajući grupe žrtava rata i njihove traume, kao i generacijsko prenošenje trauma, ona je uvela novo značenje u martirološki narativ. Arhitektura koja se bavila traumom je osmišljena sa namerom da učini sećanje na zločine Holokausta, genocida i terorizma večno prisutnim, i da na taj način „prazninu“ uključi kao konstitutivni deo u istorijski diskurs. Sećanje na nasilje, koje je uvek predstavljalo snažan označitelj individualnih i kolektivnih identiteta, oživelo je prošlost sa namerom da definiše jasnu agendu društvene osude, vrednosnog distanciranja i pravnih kazni za svaki pokušaj relativizacije.

Međutim, jednom institucionalizovan i prihvaćen kao „moralno sećanje“, i shvaćen kao model koji se može primeniti u svakom društvu nezavisno od konteksta, koncept „suočavanja s prošlošću“ često je bio zloupotrebljen za potrebe raspirivanja novih nacionalističkih tenzija. Umesto suočavanja sa traumom koja je nastala usled nasilja koje je drugima nanela zajednica koja pamti, fokus je postavljen na sopstvene žrtve i mučeništvo, čime se pojačao osećaj trajne pretnje i konsekventno osnažene populističke politike.

 

3.

Memorijalna arhitektura socijalističke Jugoslavije bila je jedna od stubova oslonaca njenog jedinstvenog režima i specifična karakteristika koja je definisala njenu međunarodnu poziciju. Trebalo je da prevaziđe breme istorije uopšte, a posebno istorije Drugog svetskog rata. Čitava istorija bila je shvaćena i predstavljena kao viševekovna borba jugoslovenskih naroda za slobodu i zajedničku državu. Samim tim, Drugi svetski rat, zvanično nazvan Narodnooslobodilačka borba i socijalistička revolucija, postao je fokalna tačka istorijskog diskursa. Precizno imenovanje i terminologija predstavljali su osnovu nove ideologije, dok su spomenici kao javni forumi bili mesta njenog «uprostoravanja».

Generacije jugoslovenskih arhitekata imale su ključnu ulogu u izgradnji tog diskursa. Oni nisu bili prvi koji su smislili ideju memorijalnog parka kao foruma koji treba ujediniti post-traumatske zajednice, ali jesu osmilili jedinstven način prevazilaženja zločina iz prošlosti i stvaranja novog istorijskog značenja. Socijalistički spomenici pružali su prostor za nastanak zajednice, koja je definišući učesnike u ratu kao fašističke okupatore, saradnike fašizma, žrtve fašizma i antifašističke borce izbegavala da zločince, žrtve i heroje rata posmatra kroz njihove nacionalne, etničke ili religijske identitete. Socijalistička ideologija je odbila mogućnost pomirenja, i širila ideju prevladavanja traume time što bi se jasno osudili uzroci zločina i njihovi počinitelji.

Monumentalne forme i simboličke predstave nisu prenosile direktne političke asocijacije i, kao takve, otvarale su prostor za uključivanje najšire zajednice kroz mnogobrojne rituale kojima su komemorisani ratni heroji i mučenici. Međutim, upravo su ovu posebnost upotrebile nacionalističke političke elite kao fitilj kojim su zapalili jugoslovensko bure baruta u godinama „dekadentnog socijalizma“ tokom 1980-tih. Optuženi da su „skrivali istinu“ o Drugom svetskom ratu, tvorci spomenika i memorijalnih parkova bili su napadnuti zbog toga što su odbijali da definišu sukobe kao „građanski rat“. Spomenici dizajnirani sa idejom prevazilaženja ratne traume su optuženi da su, zapravo, bili jedni od njenih glavnih proizvođača. Upravo stoga su oni od početka ratova za jugoslovensko nasleđe, bili skrajnuti i zanemareni, mnogi i oštećeni i vandalizovani, mnogi uništeni.

 

4.

Posleratna, tranzicijska Srbija godinama nije imala jasnu politiku istorije. Bavljenje teškim bremenom prošlosti proizvelo je jake reakcije, umesto da je doprinelo stvaranju javne sfere sposobne da, kao uslov za demokratizaciju, vodi društveni dijalog. Pitanja ratnih zločina koje je počinila srpska strana tokom ratova u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu i, na prvom mestu – tema Srebrenice, su gotovo sasvim zatvorena. Politike sećanja propustile su priliku da promisle pitanje odgovornosti, a državne institucije postepeno su definisale kulturu pamćenja, koja je još više ojačala kolektivni osećaj ugroženosti.

Umesto da se bave uzrocima traume, mnogobrojni spomenici i ceremonije zapravo su je potisnuli. Kritička istraživanja zločina i zločinaca koja su obeležila prve posleratne godine su zaustavljena, a javni prostor je ispunjen romantičarskim, najčešće pogrešnim, narativima o ratnim herojstvima i stradanju. Osuđeni ratni zločinci su gotovo potpuno rehabilitovani u javnosti, a njihovi zločini opravdani. Od prvooptuženog pred Haškim tribunalom Duška Tadić, do Veselina Šljivančanina i Nikole Šajnovića, Vladimira Lazarevića i Nebojše Pavkovića, Radovana Karadžića i Ratka Mladića, i čitave plejade široj javnosti nepoznatih osoba koje su učestvovale u ubistvima i mučenjima civila, gotovo svi su većinski doživljeni kao heroji I martiri srpskog naroda. Kako su jačali novi ratni narativi, očevici i svedoci zločina su anestezirani i obeshrabreni da podele svoja sećanja, dok su mesta u kojima su se zločini dešavali, koja su postala simboli ratnih zločina, namerno uništavana, ili transformisana do neprepoznatljivosti, sve kako bi se prikrila neželjena prošlost. Pokušaji da se zločini pravno, politički ili javno osude, ili priznaju, bili su pozdravljeni samo na marginama društva.

Rezultat svega toga je da masovne grobnice sa 941 telom Albanaca ubijenih na Kosovu 1999. još uvek nisu obeležene u Srbiji (pronađeni su na četiri lokacije u Srbiji – u Batajnici blizu Beograda, u Petrovom Selu, blizu jezera Perućac i u Rudnici). Neobeleženo je i osam logora za Hrvate i Muslimane ratne zatvorenike u Begejcima (današnji Torak), Stajićevu, Sremskoj Mitrovici, dva u Nišu i tri u Beogradu, iako su nekadašnji zatvorenici više puta pokušavali da na njih postave memorijalne ploče. Šira javnost još uvek ne zna ništa o dva logora u kojima su bili smešteni Bošnjaci, u Mitrovom Polju blizu Aleksandrovca, i u Šljivovici kod Čajetine.

Arhitektura traume kao umetnička i javna praksa ima potencijal da pokrene diskusije i potisne pokušaje falsifikovanja prošlosti. Inicijative za obeležavanje lokaliteta koji su na različite načine u vezi sa ratnim zločinima, što je na ovaj ili onaj način nekoliko organizacija pokrenulo u virtualnom i u urbanom prostoru (na primer Fond za humanitarno pravo, Inicijativa mladih za ljudska prava i Centar za primenjenu istoriju), iako su za sada marginalne, svejedno čine važne korake napred u ovom smislu.

 

Dr Olga Manojlović Pintar

Viša naučna saradnica Instituta za noviju istoriju Srbije u Beogradu. Magistrirala i doktorirala na Univerzitetu u Beogradu i masterirala na Centralnoevropskom Univerzitetu u Budimpešti.

Učesnica brojnih međunarodnih projekata, interdisciplinarnih konferencija i radionica. Uredila je zbornike radova: Transnacionalna iskustva jugoslovenske istorije, (Beograd 2019.); Tito – viđenja i tumačenja, (Beograd 2011.); Istorija i sećanje, studije istorijske svesti, (Beograd 2005.)  Autorka je knjiga: Poslednja bitka, Španski borci i jugoslovenska kriza osamdesetih, (Beograd 2019) i Arheologija sećanja: Spomenici i identiteti u Srbiji 1918 – 1989, (Beograd 2014).

Članica je Upravnog odbora Rekonstrukcija Ženski fond.

FILTER

PROČITAJTE I OVO

Šta je Balkan.Perspectives?

Časopis Balkan.Perspectives je časopis koji se bavi suočavanjem sa prošlošću (DwP) na Zapadnom Balkanu. Izdaje ga forumZFD na četiri (4) jezika i on predstavlja saradnju između Bosne i Hercegovine, Kosova, Sjeverne Makedonije i Srbije. Ovaj časopis osigurava platformu za lokalne aktere u cilju podrške konfliktno osjetljivog diskursa o pitanjima vezanim za nedavnu prošlost. Nuđenjem različitih perspektiva o temama vezanim za suočavanje sa prošlošću iz cijele regije, ovaj časopis se nastoji boriti protiv stereotipa i etnocentričnih narativa, potaći na kritičko razmišljanje i širu debatu, te ojačati konstruktivne pristupe suočavanju sa prošlošću.


Možete se pretplatiti na časopis elektronskim putem tako što ćete poslati e-mail na adresu balkan.perspectives@forumzfd.de.


Pozdravljamo i cijenimo vaša mišljenja i povratne informacije i nadamo se da ćete ovaj časopis smatrati vrijednim resursom.



  Newsletter

BALKAN.PERSPECTIVES