Autor: Ivana Matijević

Republika Srpska živi u političkoj diktaturi

Rediteljka Jasmila Žbanić, povodom filma "Quo vadis, Aida?" o genocidu u Srebrenici, o premijeri filma u Srebrenici, odnosu prema njemu, ali i zbivanju koje opisuje u Republici Srpskoj, kandidaturi za Oskara kao prilici da što više ljudi vidi film.

 

Foto: Aleksandar Roknić

Odmah nakon rata negirano je da se išta desilo. Pa onda je rečeno - jeste, desila su se ubistva. Pa nakon koliko godina genocid zovu zločinom. Pa odnedavno teškim zločinom. A uskoro će se zvati pravim imenom. Ratni zločinci i političke strukture koje ih podržavaju - da bi opravdali sebe, stavljaju svoja zlodjela na pleća svih Srba. To je podla taktika prebacivanje individualne krivnje za počinjeni genocid na sve građane koja upropaštava generacije ljudi. Mladi se trebaju emancipirati od zločina i zločinaca - kaže rediteljka Jasmila Žbanić povodom svog filma "Quo vadis, Aida" o genocidu u Srebrenici, nastalom u godini u kojoj se obeležavalo četvrt veka od ovog događaja. Iz razloga epidemije početak njegovog prikazivanja pomeren je sa 11. jula, što je datum zbivanja u Srebrenici, u jesenji termin, a nakon premijere u Veneciji, počela je i distribucija velikim delom, takođe zbog nemogućnosti bioskopskih projekcija, preko internet platformi i striminga. 


Da u Novoj godini počnemo vedro – s nadom u neku lepšu budućnost ili možda nagoveštajem nečeg drugačijeg – vaš film se u Srbiji, ali većim delom i u ostatku regiona, prikazivao preko striminga, a ne u bioskopskim dvoranama. Kakvo je to iskustvo, i da li ono po Vama može biti budućnost gledanja filmova?
Prije svega
- Sretna Nova svima! Iako mislim da će biti izuzetno teška i puna izazova, nadam se da ćemo naći načine da uživamo u njoj i usrećimo druge i sebe. Što se prikazivanje filma tiče - da, prikazivanje filma kroz internet platforme, a ne u kinu je nova situacija koja je s jedne strane dobra – pošto omogućava ljudima da vide film u izolaciji, a sa druge strane nije - jer oduzima socijalnu kompenentu filma, koja je za mene izuzetno važna. U budućnosti će vjerovatno postojati miks kina i individualnog gledanja ili će biti izmišljen neki treći hibridni model za koji još ne znamo kako će izgledati.  Sigurno smo u procesu koji će donijeti još mnogo novoga.


Kako ste doživljavali premijere i festivale bez prisustva publike uživo? Jedan beogradski filmski kritičar primetio je da se ova, zapravo socijalna funkcija filmske umetnosti, po njemu pogrešno smešta u domen estetskih kriterijuma. Šta Vi mislite o tome?
Nije estetski kriterij, ali je važna dimenzija filma. Kada pravite večeru za gomilu prijatelja i onda jedete zajedno sve je mnogo ukusnije i intenzivnije. Ako jedete istu tu večeru sami ona nije manje ukusna ali fali joj toliko toga. Mi smo u Veneciji imali prelijepu premijeru sa publikom, uspjeli smo i u BIH, Austriji, Njemačkoj imati premijere u punom kinu ali onda je sve stalo. Reakcije ljudi koji gledaju preko interneta također pune srce, ali neuporedivo je to sa onim doživljajem izlaska pred publiku nakon projekcije.


U samoj Srebrenici ipak se odigrala premijera filma uživo, mada i ona u kontrolisanim uslovima i sa probranom publikom. Ali, čini se da je upravo to zajedničko gledanje jednog broja ljudi uživo bilo presudno važno baš u ovom gradu?
Da, posebno zato što smo prvu projekciju organizovali za mlade ljude iz cijele BIH, Srbije i Hrvatske. Zbog corona-mjera broj gledalaca je bio ograničen na svega 100 ljudi, ali ipak - bilo je odlično. Na toj prvoj projekciji nije bilo zvijezda ili VIP-ija. Za nas su zvijezde i VIP mladi ljudi. Bilo je važno da zajedno gledamo film i razgovaramo nakon toga. Ovo jeste film koji se bavi Srebrenicom 1995. godine, ali je to film i o nama danas i budućnosti koju možemo graditi zajedno. Zato mi je bilo važno da mladi ljudi vide film, da bi svi skupa mogli ići dalje.

 

Sadašnje vlasti Srebrenice nisu dozvolile snimanje filma na originalnim lokacijama, a na početku prikazivanja filma u BiH, on se nije mogao videti u Republici Srpskoj. Da li se u međuvremenu nešto promenilo?
Republika Srpska živi u političkoj diktaturi i u narativu koji se nije promjenio od rata. Ljudi žive teže i bjednije i jedino što vidim je nazadak iz godine u godinu. Ali to je izbor ljudi koji tamo žive.


Da li je povratak vaše junakinje u mesto stradanja pokušaj da se pokaže da se ipak može i mora živeti zajedno ili ona u svom gradu iznova postoji da bi one koji su njene ubili a nju proterali podsećala na taj zločin, odnosno na njihovu ulogu, krivicu ili odgovornost za počinjene zločine?
Danas u Srebrenici žive među ostalim građanima i žrtve i zločinci. Njihova djeca idu u isti razred. To je realnost života u BIH. Film se time zavšava, jer postavlja pitanje kuda svi mi skupa idemo.


Izbor jedne vrhunske glumice kao što je Jasna Đuričić za glavnu junakinju, s obzirom i na, kako ste i sami napomenuli, Vašu prethodnu uspešnu saradnju nije po sebi neobičan. Ipak, da li je i koliko važno za ovaj film to što je glavna glumica iz Srbije?
Ne biram glumce po nacionalnosti nego po tome da li odgovaraju za ulogu. Da sam Aidu našla u Bosni ja bih radila sa glumicom iz BIH. Ili iz Hrvatske, kao što sam radila na drugim filmovima. Jasna Đuričić je vrhunska glumica i idealna je za Aidu. To što je Srpkinja govori o tome koliko je Srbija puna talentovanih ljudi te ljudi različitih mišljenja i opredjeljenja. 

 

Borisa Isakovića birali ste za ulogu Ratka Mladića. Da li je bilo važno da i ovu rolu nosi neko iz Srbije?
Ne. Da je takav glumac kao Boris Isaković Hrvat ili Bošnjak on bi tu ulogu napravio na isti način. Osim u našoj regiji, niko ne zna da su Jasna i Boris iz Srbije, Izudin, Dino i Boris Ler iz Sarajeva, Alban s Kosova. Njihovo rodno mjesto ili nacionalnost ne doprinosi kvaliteti. Ono što doprinosi je njihova raznolikost.

 

U Vašem rediteljskom rukopisu prepoznatljive su ozbiljne, angažovane teme koje se tiču savremenog trenutka i nedavne prošlosti. Čak bi se moglo reći da se većina najznačajnijih rediteljki regiona bavi filmom hvatajući se u koštac sa sličnim narativima. Zbog čega se rediteljke, pogotovo ovde, ako izuzmemo produkcijske razloge, ne bave na primer SF žanrom, trilerima ili nekakvim istorijskim spektaklima kako to često čine njihove kolege?
Pitanje je odlično i trebalo bi zaista napraviti analizu zašto je to tako. Vjerovatno ima nešto u tome da su žene odgovornije i reaguju na stvari u društvu na senzibilan i angažovan način. Ali to nikako ne znači da nemamo želju da radimo drugačije filmove. Možda je sada pravo vrijeme. Dobijam puno scenarija iz USA da radim žanrovske filmove. Pomisao na to me zabavalja, ali ćemo vidjeti….

 

Znate li možda kakve su prognoze za vaš film kada je Oskar u pitanju? Da li bi se on po vama mogao naći u onom najužem izboru? Da li već imate neki fidbek od nekog od članova Američke akademije koji odlučuju o ovoj nagradi?
Pojedini ljudi sa kojim se profesionalno poznajem me zovu da kažu koliko vole film i kako ih je potresao te da govori ne samo o Srebrenici nego i o svim fašizmima. Neki mediji nas stavljaju u najuži izbor od 10, ali to zaista ne znači da je dovoljan broj članova Akademije pogledalo film, te da će glasati za njega. Znamo da imamo dobar film, ali nemamo druge vrste potrebne podrške da bi film došao u vidno polje članova Akademije. Mi, nažalost, od države BIH ili bilo kojeg nivoa vlasti u BIH nismo dobili ni jedan cent za promociju tako da se ne možemo ravnopravno takmičiti sa filmovima iza kojih je državna mašinerija, ali se nadamo da će se možda glas o filmu proširiti. Sa ili bez Oskara film ostaje isti, ali, naravno, ta simbolička statua mu daje nevjerovatnu moć da ga puno ljudi poželi vidjeti.


Ivana Matijević

Novinarka i urednica kulturne rubrike u beogradskom dnevnom listu Danas. Diplomirala srpski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Pisala za srpsko izdanje časopisa Elle i objavila poneki tekst u književnoj (Pekićevi anali, Kovine) i pozoršnoj periodici (pozorišne novine Ludus). Učestvovala u radu novinarskih žirija na nekoliko domaćih filmskih festivala.

FILTER

PROČITAJTE I OVO

O Kolumni

DwP Kolumna je novi medijski proizvod regionalne online platforme o suočavanju sa prošlošću www.dwp-balkan.org. DwP Kolumna je regionalna online platforma za konstrutivno promišljanje o temama vezanim za suočavanje sa prošlošću u svrhu jačanja konstruktivnih i otvorenih pristupa na regionalnom nivou. Upotrebom ovog alata želimo promovisati konstruktivni online diskurs vezan za aktuelne teme iz oblasti suočavanja sa prošlošću.

Disclaimer

Dealing with the Past Kolumna je sastavni dio regionalne web stranice o suočavanju sa prošlošću www.dwp-balkan.org, te služi kao online platforma za konstrutivno promišljanje o temama vezanim za suočavanje sa prošlošću. Stajališta izražena u Blogu predstavljaju stajališta saradnika/kolumnista i ne odražavaju nužno stajalište uredničkog tima, odnosno organizacije forumZFD (Forum Civilna Mirovna Služba). Kopiranje i daljna distribucija teksta je poželjna pod uslovom da se tekst ne mijenja i da se na odgovarajući način navodi izvor web stranice i ime autora kolumne. Preuzimanje materijala je besplatno.