Autor: Vesna Mališić

Razbijeno ogledalo

Foto: Marko Đurica

U pravu su oni koji kažu da katarze nema bez svesti o sagrešenju. I možda je to najkraći odgovor na odsustvo istinskog suočavanja sa demonima prošlosti. Živimo potpunu vrednosnu konfuziju, četvrt veka udaljeni od ratova na prostoru bivše Jugoslavije. To veliko istorijsko ogledalo izmaknuto je u stranu. I poslednjih godina, umesto da se okonča proces suočavanja sa posledicama ratne prošlosti i odgovornošću za zločine, Srbija se po dubini društva radikalizuje, a iz pomrčine, sa društvenih margina, ali sve češće i iz krugova bliskih vlasti ili iz same vlasti, propinju se do javnosti sve jači glasovi koji nas vraćaju u vreme osporavanja zločina i suštinskog slavljenja zločinaca.  To je, na žalost, novi politički pejzaž Srbije na koji se ovo društvo privikava gotovo bez otpora.

Nova normalnost postaje, na primer, da se na televiziji sa nacionalnom frekvencijom pusti snimak telefonskog javljanja Radovana Karažića iz haškog pritvora tokom tribine u Srpskoj kući u Podgorici (koju je u otvorio visoki funkcioner vladajuće SNS partije Nikola Selaković), da bi poručio još jednom kako sedržave i deca rađaju u krvi”.  Ili da novouspostavljenu kolonu manifestacije po ugledu na ruski Besmrtni puk, pre godinu dana predvodi penzinisani general i haški osuđenik Vladimir Lazarević, u skladu sa trendom rehabilitovanja ratnih zločinaca iz svih ratova

Kuda se to Srbija danas zaista kreće, pitanje je koje ne nudi ohrabrujuće odgovore? Konture tog puta, na žalost, iscrtavaju srpske vlasti od trenutka kad su preuzele političko vođstvo u Srbiji. Ne treba zaboraviti da je pomenuti Nikola Selaković, u ime države, svečano dočekao haškog osuđenika generala Lazareviću kao srpskog heroja o čijim podvizima bi, kako je tada rekao, đaci trebalo da uče u školama. A ministar vojni, Aleksandar Vulin, obezbedio je da Lazarević podučava kadete, I da se u javni život vrate opravdano odsutni zbog počinjenih ratnih zločina.

I onda će premijerka Srbije Ana Brnabić izjaviti kako je apsolutno „ponosna kako je Srbija obradila probleme iz prošlosti“ i ni jednim gestom neće pokazati eventualnu dilemu da li je vrednosno prihvatljivo da se osuđeni ratni zločinci glorifikuju kao nacionalni heroji i uzori, da drže predavanja u državnim institucijama, da ih država ceremonijalno dočekuje, da ih promoviše i objavljuje im knjige i da su visoko pozicionirani u stranačkim strukturama koalicione partije na vlasti. „Mislim da je Srbija ubedljivo najbolji primer u regionu kako se treba odnositi prema ratnim zločinima“ objasnila je uverena da je Srbija „ispoštovala sve što se od nje tražilo“ . Premijerka je tada bila nezadovoljna zbog reakcija dela javnosti na njenu tvrdnju izrečenu 2018. godine u intervjuju za Dojče vele da se „u Srebrenici desio gnusni zločin ali ne i genocid“.  A njom je faktički poništila Deklaraciju o osudi zločina u Srebrenici koju je na jedvite jade doneo srpski parlament 2010. godine, premošćavajući terminološku osetljivost  na reč genocid, pozivom na ocenu Međunarodnog suda pravde. A on je presudio da je u Srebrenici počinjen genocid. 

Dilemu da li je ta izjava bila premijerkin lični stav ili državna politika razrešava javna i politička scena Srbije u kontinuitetu. Jer, u njoj je nekažnjivo da se u parlamentu vređaju majke Srebrenice, a prihvatljivo da se glavni srebrenički egzekutor Ratko Mladić javi u televizijsku emisiju iz haškog pritvora da malo proćaska s gostima.  Ili da bez žestoke osude prođe nasilje u

opozicionoj opštini Stari Grad u Beogradu i Novom Sadu gde su radikali promovisali  trotomnu knjigu pod naslovom « U Srebrenici nije bilo genocida » i uz vređanja i psovke, na Šešeljevu komandu, Natašu Kandić gotovo izgazili i vukli po podu, a aktiviste Inicijative mladih za ljudska prava i Fonda za humanitarno pravo grubo izbacili napolje.

Slika tog prihvatljivog vrednosnog kruga može biti upotpunjena i sve učestalijim grafitima sa nacističkim simbolima po fasadama širom gradova Srbije. Ali i stimulisanjem  i ohrabrivanjem ekstremnih desničara da uspostavljaju meru odnosa prema ratnim zločinima.  Izgleda da je potpuno u duhu evropskih vrednosti, kako ih srpska vlast razume, da u prvom redu na promociji dokumentarnog filma, februara 2019. godine, koji je ekstremni desničar Miša Vacić, obožavalac lika i dela Ratka Mladića, snimio o sebi sede ministar za rad i socijalnu politiku, Zoran Đorđević, savetnici i državni sekretari, generali, predsednik opštine, savetnici u ministarstvu spoljnih poslova, predsednici boračkih udruženja i bivši telohranitelj Ratka Mladića. Ili da taj isti ultradesničar uputi režirani ultimatum predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću u emisiji koju vodi poslanik SNS Vladimir Đukanović sa zahtevom zaustavi građanske proteste ili će on morati da pošalje desničarske straže da brane narod.  Postaje potpuno uobičajeno i  prihvatljivo da taj vođa desničara koji je pretio da će lično mobilisati decu za rat na Kosovu bude supervizor takmičenja, u osnovnoj školi „Jelena Ćetković“ u Beogradu, kao „stručnjak za bitke i ratove“?  Ili da se, jednog dana, pojavi u Vladinoj kancelariji za Kosovo i Metohiju i da ni danas ne saznamo ko ga je tačno tamo uposlio. A pred ove izbore, postaje jasno da će ovaj desničar dobiti još i ozbiljno pojačanje jer se posle više godina skrivanja u Italiji, nakon bizarnog poništavanja presude za izazivanje verske, rasne i nacionalne mržnje, Goran Davidović Firer, lider zabranjenog neonacističkog pokreta Nacionalni stroj, vratio u Srbiju.

A ministar zdravlja Zlatibor Lončar kao odgovor na tenzije koje je u Crnoj Gori izazvao zakon o slobodi veroispovesti  kaže: „Mi u Crnoj Gori nemamo ni jednog direktora koji se izjašnjava kao Srbin, a ovde imamo te Crnogorce koji još ne znaju ni srpski da pričaju ». Upitan potom da li tih koji ne znaju srpski ima u zdravstvu, odgovara : « Gledam da ih nema »!

I kako u takvoj atmosferi nasilja očekivati  da se osvrnemo iza sebe i pokušamo da razumemo šta nam se dogodilo u prošlosti.

Atmosfera u Srbiji danas udaljava nas od mogućnosti punog suočavanja sa duhovima prošlosti, sa zločinima i odgovornošću. Ekstremizam koji raste ne dozvoljava da prošlost zaista prođe. On se iznova budi i održava. On čini da rat na ovim prostorima nikada ne prestane nego samo da menja forme. I da propustimo priliku da se suočimo sa odgovornošću.

Srpsko društvo je zato još uvek u fazi poricanja zločina iako su, paradoksalno, procesuirani gotovo svi koji su ih počinili.

Zbog toga je od izuzetne važnosti šta govore političari. Sve se najpre, setimo se, desilo u jeziku. Sve političke posledice rođene su u ekstremističkom govoru. Prethodnica ratnih razaranja devedesetih bio je jezik rata. Samo što su ti opasni podstrekači i saučesnici svih zaraćenosti i zločina ostali zauvek u zavetrini odgovornost. Pa evo ih i danas da truju javni prostor mržnjom i isključivošću, bez odgovornosti prema činjenici da je na Balkanu tanka linija koja deli krhki mir od tragične zaraćenosti.

 

Vesna Mališić je rođena u Kotoru. Gimnaziju je završila u Herceg-Novom, a Fakultet političkih nauka u Beogradu. Od 1982. godine bavi se novinarstvom, najpre, kao saradnik a potom kao novinar i urednik više uglednih nedeljnika. Bila je novinarka i urednica u magazinu Duga  (1983-1999), urednica teme nedelje u nedeljniku Blic News (1999-2001), glavna i odgovorna urednica magazina za kulturu i društvo Prestup (2001-2008), urednica komentara i analiza u dnevnom listu Blic,  (2008-2009) i od 2009. godine zamenica je glavnog i odgovornog urednika nedeljnika NIN.
Objavila je više knjiga:  
Čovek od straha, (1986) izdavač Partizanska knjiga Beograd;
Razgovori o krizi, (1988) izdavač Naučna knjiga Beograd;
San o Srbiji, (razgovor sa Zoranom Djindjićem o  05. oktobru), 2004. izdavač Čigoja štampa;
Kutija od kartona, zbirka reportaža (2007)  izdavač Službeni glasnik.
Članica je Nezavisnog udruženja novinara Srbije i Međunarodne federacije novinara (IFJ)

FILTER

PROČITAJTE I OVO

O Kolumni

DwP Kolumna je novi medijski proizvod regionalne online platforme o suočavanju sa prošlošću www.dwp-balkan.org. DwP Kolumna je regionalna online platforma za konstrutivno promišljanje o temama vezanim za suočavanje sa prošlošću u svrhu jačanja konstruktivnih i otvorenih pristupa na regionalnom nivou. Upotrebom ovog alata želimo promovisati konstruktivni online diskurs vezan za aktuelne teme iz oblasti suočavanja sa prošlošću.

Disclaimer

Dealing with the Past Kolumna je sastavni dio regionalne web stranice o suočavanju sa prošlošću www.dwp-balkan.org, te služi kao online platforma za konstrutivno promišljanje o temama vezanim za suočavanje sa prošlošću. Stajališta izražena u Blogu predstavljaju stajališta saradnika/kolumnista i ne odražavaju nužno stajalište uredničkog tima, odnosno organizacije forumZFD (Forum Civilna Mirovna Služba). Kopiranje i daljna distribucija teksta je poželjna pod uslovom da se tekst ne mijenja i da se na odgovarajući način navodi izvor web stranice i ime autora kolumne. Preuzimanje materijala je besplatno.