Autor: Jelena Beočanin

MOJ PRVI PRIJATELJ IZ SREBRENICE

ISMETA iz okoline Srebrenice upoznala sam na moru u Bugarskoj 1991. godine, kada sam završila VIII razred osnovne škole. Od mene devet godina stariji Ismet tada je bio student Tehnološkog fakulteta u Tuzli. Na plaži je iznajmljivao pedalinu i, kako je sam letovao, besplatno je vozikao mene i jednog dečaka iz Bosne po moru, dok su moji roditelji i roditelji tog dečaka svakodnevno na plaži diskutovali o politici. Tada su bili aktuelni sastanci Milošević-Tuđman-Izetbegović, ali Ismeta (kao ni nas), to uglavnom nije zanimalo. Na rastanku, Ismet je i meni i tom dečaku napisao svoju adresu; meni na ćiriličnom pismu.
Nikada nismo bili u kontaktu, ali čuvala sam tu adresu.
Mislim da sam krajem 1995. godine, ne znam kada tačno, saznala za zločin u Srebrenici. Nisam imala koga da pitam šta je sa Ismetom, ali sam brinula.
Godine su prolazile u trčanju za obavezama....

Potraga

U jesen 2005. bila sam na trudničkom bolovanju i imala vremena i načina (internet) da se posvetim potrazi za Ismetom. Izgooglala sam nekakav spisak poginulih i tražila njegovo ime. Pronašla sam  imena trojice stradalih sa identičnim imenom i prezimenom koji su bili sličnog godišta (tada nisam tačno znala njegovo godište). Ali, nije bilo nijedne druge informacije koja bi mi ukazala da li je on – jedan od njih.
Došla sam do mail adrese Udruženja “Majke i žene Srebrenice” i poslala upit. Gospođa Sabaheta Fejzić (od koje sam kasnije saznala da joj je 1995. ubijen sin jedinac od 16 godina, kao i muž), ljubazno mi je odgovorila da Ismeta ne poznaje, ali da će se raspitati. Dvanaestog januara 2006. stigao mi je najpotresniji mejl u životu. Pošiljalac je bio Ismet, lično, a naslov je glasio: “Ismet je živ i zdrav”. Mojoj sreći nije bilo kraja.

Komunikacija

Narednih nekoliko godina smo povremeno komunicirali i planirali da se nekad sretnemo. Njega je, naravno, dirnulo to što se neka devojčica koje se sećao kroz maglu iz vremena pre rata, setila, brinula o njemu i raspitivala. Sve vreme tokom te komunikacije verovala sam da Ismet (koji nije imao predrasude prema Srbima pre rata, bavio se zaštitom prirode od zagađenja i voleo decu), nije tokom rata, kao vojnik Armije BiH, uprljao ruke. Inače, u vezi sa svojim učešćem u ratu nijednom nije hteo da mi da komentar; očigledno je to bila previše teška tema.
Sada je živeo i radio u Sarajevu. Zapravo, kad se rat završio, vratio se na fakultet, priveo ga je kraju i zaposlio se i nastanio u Tuzli. Posle toga je nekoliko godina živeo u Srebrenici, trudio se da pomogne toj sredini u oporavku, ali nije mu naročito uspelo i zato se, razočaran, preselio u Sarajevo. U to vreme je vrlo lepo zarađivao, finansirao i organizovao besplatna putovanja na more za decu poginulih boraca. Kasno se oženio i dobio ćerkicu. Bio je presrećan zbog toga.

Bol
U masakru jula '95. je izgubio brata koji je 80-ih u Srbiji, u Užicu, završio Učiteljski fakultet i bio zaposlen kao učitelj. Njegove kosti nisu pronađene – među nestalima je. Mnogo je patio zbog brata. Kosti oca i ostalih muških rođaka je delimično pronašao i ukopao. Čini mi se da je sa posebnom gorčinom pisao o tome što su kosti prebacivane iz primarnih u sekundarne grobnice, pa čak i tercijarne i zato je od mnogih ljudi pronađeno i sahranjeno samo po nekoliko kostiju.

Epilog

Ismet se jednog dana iz sasvim bezveznog razloga (zbog vica koji se nije odnosio na njega), naljutio na mene. Više se nikad nije javio.

Prošle godine sam saznala da je oko dve godine nakon prestanka naše komunikacije, izvršio samoubistvo.
……………………………….
Neka mu je laka zemlja.

 

Dr Jelena Beočanin živi u Beogradu; rođena je 13. aprila 1976. u Smederevu. Zaposlena je kao docent na Odseku za muzičku umetnost Filološko-umetničkog fakulteta Univerziteta u Kragujevcu. Autor je knjiga i velikog broja radova objavljenih u Srbiji i van nje (Holandija, Poljska, Bosna i Hercegovina, Crna Gora). Njeni radovi citirani su u tekstovima publikovanim u Srbiji, Holandiji, Letoniji, Grčkoj, Makedoniji, Bosni i Hercegovini. Recenzirala je više knjiga i dosta radova objavljenih u renomiranim časopisima i zbornicima (Srbija, BiH, Crna Gora).

Godine 1999. u Beogradu je završila kurs novinarstva i devet meseci radila kao novinar dnevnog lista „Politika“. Zainteresovana je za pitanje ostvarivanja ljudskih prava, bez obzira na razlike koje se odnose na rasu, pol, uzrast, nacionalnost, veru, kao i za pitanje ostvarivanja pravde. Izraziti je zagovornik politike mira i pomirenja na prostoru bivše Jugoslavije.

FILTER

PROČITAJTE I OVO

O Kolumni

DwP Kolumna je novi medijski proizvod regionalne online platforme o suočavanju sa prošlošću www.dwp-balkan.org. DwP Kolumna je regionalna online platforma za konstrutivno promišljanje o temama vezanim za suočavanje sa prošlošću u svrhu jačanja konstruktivnih i otvorenih pristupa na regionalnom nivou. Upotrebom ovog alata želimo promovisati konstruktivni online diskurs vezan za aktuelne teme iz oblasti suočavanja sa prošlošću.

Disclaimer

Dealing with the Past Kolumna je sastavni dio regionalne web stranice o suočavanju sa prošlošću www.dwp-balkan.org, te služi kao online platforma za konstrutivno promišljanje o temama vezanim za suočavanje sa prošlošću. Stajališta izražena u Blogu predstavljaju stajališta saradnika/kolumnista i ne odražavaju nužno stajalište uredničkog tima, odnosno organizacije forumZFD (Forum Civilna Mirovna Služba). Kopiranje i daljna distribucija teksta je poželjna pod uslovom da se tekst ne mijenja i da se na odgovarajući način navodi izvor web stranice i ime autora kolumne. Preuzimanje materijala je besplatno.