Autor: Jelena Đureinović

Lažna politika pomirenja

Foto: Privatna arhiva

Sećanje na genocid u Srebrenici u današnjoj Srbiji, odnosno nepostojanje sećanja, negiranje genocida i umanjivanje broja žrtava, neodvojivo je od šireg konteksta službene i dominirajuće politike sećanja.

Uspostavljanje političke hegemonije Srpske napredne stranke od 2012. godine išlo je rame uz rame sa jačanjem dominacije revizionističkih narativa o oružanim sukobima na području bivše Jugoslavije. S obzirom na to koje stranke i osobe su trenutno na vlasti u Srbiji, bilo kakva drugačija politika sećanja od ove agresivne nacionalističke koja je veoma slična diskursima iz devedesetih godina i koja slavi ulogu Srbije i srpskih snaga u ratovima bila bi veoma iznenađujuća.

Naravno, to ne podrazumeva da su političke elite pre 2012. godine bile posvećene tranzicionoj pravdi i, konkretnije, priznavanju zločina počinjenih od strane srpskih vojnih i policijskih snaga i paravojnih formacija tokom ratova u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu. Ta posvećenost bila je formalna, kada je uopšte i postojala u nekim retkim momentima poput posete Borisa Tadića Vukovaru i Ovčari 2010. godine.

Raskid sa devedesetima nakon petooktobarskih promena u kontekstu zvanične politike sećanja podrazumevao je iskrivljeno sagledavanje Miloševićeve vladavine kao kontinuiteta sa socijalističkom Jugoslavijom – komunizmom – ali ne i jasan raskid sa destruktivnim aspektima tog perioda. Istovremeno su vladajuće političke stranke vođene antikomunizmom podržale rehabilitaciju četničkog pokreta iz Drugog svetskog rata, što ne bi bilo moguće bez opšteg političkog konsenzusa a usko je povezano i sa interpretacijom ratova devedesetih godina.

Međutim, u današnjoj Srbiji uspostavila se jedna jasna i veoma svesna politika sećanja o oružanim sukobima devedesetih godina. Po prvi put, održavaju se državne komemoracije velikih razmera koje obeležavaju određene događaje iz ovih ratova poput Operacije Oluja koju Srbija i Republika Srpska obeležavaju zajedno. Oživljavaju i grade se novi herojski i viktimološki mitovi, kao što je takozvana Bitka za Košare koja je postala neka vrsta modernog kosovskog mita iako za nju većina ljudi do pre par godina nije ni čula.

Politika sećanja na ratove devedesetih zasniva se na iskrivljavanju ili negiranju činjenica, iako je u pitanju period iz veoma bliske prošlosti o kojem ne samo da postoji živo sećanje, već su o njemu i mnogobrojna istraživanja kao i sudovi jasno utvrdili činjenice.

Ratni zločinci, bilo osuđeni ili neosuđeni, dobijaju javnu i institucionalnu podršku u Srbiji. Državne izdavačke kuće objavljuju njihove memoare o ratovima, dajući legitimitet njihovim sećanjima i počinjenim delima iz prošlosti. Oni su politički aktivni, učestvuju na izborima i sede u parlamentu. Oni su heroji za mnoge segmente društva. Dok, na primer, FK Crvena zvezda dočekuje Dragana Vasiljkovića sa specijalnim dresom sa brojem 1 i natpisom „Kapetan Dragan“, navijačke grupe na tribinama slave Ratka Mladića kao heroja.

Normalizacija počinilaca ratnih zločina u javnom i političkom životu predstavlja konstantno i svakodnevno vređanje žrtava i njihovih porodica. Žrtve nesrpske nacionalnosti nevidljive su u zvaničnoj politici sećanja. U ovom kontekstu veoma je teško, možda i nemoguće zamisliti zvanično priznanje genocida u Srebrenici.

Dve stvari ključne su za kontekst relativizacije i poricanja genocida u Srebrenici u Srbiji. Prvo, vladajuće političke elite ne poriču da se u Srebrenici dogodio „strašan zločin“ u julu 1995. godine. Međutim, one ga nazivaju strašnim i stravičnim zločinom jasno i otvoreno negirajući da je to bio genocid, iako je i Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju utvrdio da je u Srebrenici počinjen genocid. Drugi važan segment relativizujućeg diskursa o Srebrenici je da nikako ne postoji povezanost ili odgovornost Srbije.

Za Aleksandra Vučića, koji je 2015. godine bio na komemoraciji u Potočarima, insistiranje da se Srebrenica nazove genocidom puki je deo nekakve kampanje protiv Srbije, Republike Srpske i srpskog naroda za koje bi priznanje snosilo ozbiljne posledice. Njega ne zanimaju žrtve i njihove porodice, već mu je najveći problem da bi neko mogao da traži odštetu od Srbije i Republike Srpske ili da srpski narod nazove genocidnim narodom. Dok se predsednik Srbije, kao i drugi predstavnici vlasti sa pozadinom u devedesetim godinama, nikada nije ogradio od stvari koje je govorio tokom devedesetih, posebno u julu 1995. godine, on već godinama tvrdi da vodi politiku pomirenja i pruža ruku pomirenja u ime Srbije.

Da stvari budu još gore, svojim pojavljivanjem u Potočarima, gde je napadnut, Aleksandar Vučić skrenuo je pažnju javnosti sa genocida i njegovih žrtava na sebe. Tako tabloidi u Srbiji pišu o 11. julu kao godišnjici pokušaja atentata na predsednika, dok državni zvaničnici zahtevaju istinu i pravdu.

Naposletku, jedini genocid koji se priznaje je nad Srbima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj tokom Drugog svetskog rata, pa se Jasenovac često spomene i u kontekstu Srebrenice kao „najstrašniji zločin“, dok je genocid u Srebrenici „strašan“. Stradanje srpskog naroda u NDH predstavlja jedan od stubova zvanične politike sećanja i na ratove devedesetih i istorijski utemeljuje binarni identitet srpskog naroda kao heroja i žrtve. Postojanje predstavnika srpskog naroda kao počinilaca genocida se jednostavno ne uklapa u tu konstrukciju.

Jelena Đureinović je istoričarka koja se bavi istraživanjem kultura i politika sećanja na postjugoslovenskom prostoru. Doktorirala je na Univerzitetu u Gisenu u Nemačkoj. Njena knjiga „Politika sećanja na Drugi svetski rat u savremenoj Srbiji: Kolaboracija, otpor i odmazda“ objavljena je sa izdavačkom kućom Rutledž 2019. godine. Radi kao koordinatorka programa memorijalizacije u Fondu za humanitarno pravo u Beogradu.

PROČITAJTE I OVO

O Kolumni

DwP Kolumna je novi medijski proizvod regionalne online platforme o suočavanju sa prošlošću www.dwp-balkan.org. DwP Kolumna je regionalna online platforma za konstrutivno promišljanje o temama vezanim za suočavanje sa prošlošću u svrhu jačanja konstruktivnih i otvorenih pristupa na regionalnom nivou. Upotrebom ovog alata želimo promovisati konstruktivni online diskurs vezan za aktuelne teme iz oblasti suočavanja sa prošlošću.

Disclaimer

Dealing with the Past Kolumna je sastavni dio regionalne web stranice o suočavanju sa prošlošću www.dwp-balkan.org, te služi kao online platforma za konstrutivno promišljanje o temama vezanim za suočavanje sa prošlošću. Stajališta izražena u Blogu predstavljaju stajališta saradnika/kolumnista i ne odražavaju nužno stajalište uredničkog tima, odnosno organizacije forumZFD (Forum Civilna Mirovna Služba). Kopiranje i daljna distribucija teksta je poželjna pod uslovom da se tekst ne mijenja i da se na odgovarajući način navodi izvor web stranice i ime autora kolumne. Preuzimanje materijala je besplatno.