Autor: Dragan Popović

Nepodnošljiva lakoća ulaska u rat - 30 godina od početka rata u Hrvatskoj

Nema sumnje da onaj koji preteruje sa srpstvom

ima problema sa sopstvom, sa vlastitom ličnošću –

ratove izazivaju oni u ratu sa sobom.

(Živojin Bata Kara-Pešić, Vreme, 5. avgust 1991.)

Foto: Privatna arhiva

Rat u Hrvatskoj bio je prvi među jugoslovenskim ratovima za teritorije. Snage pod kontrolom ili u bliskom savezništvu sa režimom Slobodana Miloševića lansirale su široku akciju osvajanja teritorija u Hrvatskoj i zaokruživanja onoga što je trebalo da bude teritorija kojom bi taj režim vladao. Napisane su brojne studije i članci o motivima Miloševića, njegovih saradnika iz JNA, kao i brojnih političkih aktera među hrvatskim Srbima. One vrlo temeljno razmatraju različite aspekte u motivaciji svakog od aktera i izvode pretpostavke, manje ili više potkrepljene dokazima. Nije motivacija nebitna, naprotiv. No, na kraju ostaju posledice rata koji su izazvali, kakva god im bila motivacija. Ratovi, nastanci i nestanci država nikad nisu unapred predodređeni. Nema ničega determinisanog u istoriji. Jugoslavija je mogla da ne nastane ili da ne nestane. Kao što je, ako je već nestajala, mogla to da uradi kao Čehoslovačka (ili bar Sovjetski savez – uz ograničene sukobe) ili onako kako je na kraju završila. Sve što se dogodilo odgovornost je onih koji su donosili odluke (na biračkim mestima, mitinzima ili u kabinetima – gradacija važnosti tih odluka je za neki drugi tekst). Od krivične, političke i moralne odgovornosti – neki će za života i pobeći. Od istorijske – neće niko, bez obzira na ličnu motivaciju.

Srbija je u rat uvučena pokvareno i na silu, od strane sopstvenog rukovodstva. Rat nikada nije proglašen, štaviše, zvanično se govorilo da Srbija nije u ratu dok su kovčezi stizali svakodnevno. Ljudi su bili zbunjeni i sluđeni, rastrzani između zdravog razuma i naučene lojalnosti državi i vojsci. Odziv na mobilizaciju bio je loš, po svedočenjima Borisava Jovića i Veljka Kadijevića (u Beogradu samo 10 odsto). Svakodnevno su vojnici dezertirali, ponekada su se cele jedinice povlačile (kao Valjevci) ili su majke i supruge telima pokušavale da spreče odlazak najmilijih (kao u Loznici). Kragujevačke bandere bile su izlepljene spiskovima dezertera, što je bio očajnički pokušaj tamošnjeg vojnog odseka da ljude natera da idu u rat koji nije bio njihov. Vojnik Miroslav Milenković iz Gornjeg Milanovca nekoliko puta je prelazio iz stroja onih koji ostaju u stroj onih koji hoće da dezertiraju i obrnuto. Na kraju je stao između dva stroja i pucao sebi u glavu. Cele generacije, posebno urbane omladine, pobegle su u inostranstvo, da se više nikada ne vrate.

Nekoliko stotina građana Beograda bacalo je cveće na tenkove koji su odlazili za Vukovar. Koliko od njih je bilo ubeđeno da ti tenkovi idu na pravo mesto, a koliko je samo hrabrilo sebe da će im se najmiliji vratiti iz ratnog pakla, nikada nećemo saznati. Ružna slika ostala je za budućnost, da podseća i opominje. Prvi antiratni pokreti i nevladine organizacije, antiratne demonstracije u Zrenjaninu, Novom Sadu, Beogradu, Senti, sveće upaljene ispred predsedništva Srbije, protest beogradskih istoričara protiv bombardovanja Dubrovnika – čuvali su čast Srbije te olovne godine. Nasuprot sramnom cveću na tenkovima, ogroman grafit na Petrovaradinskoj tvrđavi – Novosadski korpuse, stidi se – slao je poruku da vrlina nije zauvek napustila ovaj prostor. Iz te vrline rodila se Druga Srbija, koju je jasno i precizno definisao Radomir Konstantinović – „ona Srbija koja se ne miri sa zločinom“.

Ratna taktika bila je u skladu sa ratnim ciljevima – konfuzna, prljava i bez obaziranja na posledice. Ostaci Jugoslovenske narodne armije (u kojoj su uglavnom ostali rezervisti iz Srbije i Crne Gore i kojom je komandovalo nelegalno „krnje“ predsedništvo), dobrovoljci koje su uz pomoć srpske službe bezbednosti organizovale različite političke stranke i kriminalci, kao i jedinice lokalnih Srba, napale su svom silom Hrvatsku iz nekoliko pravaca. Crnogorski rezervisti (pojačani dobrovoljcima), podstaknuti ratnim huškanjem rukovodstva na čelu sa Momirom Bulatovićem i Milom Đukanovićem, palili su i pljačkali Konavle i ostatak dubrovačkog primorja, slikali se sa donjim vešom Tereze Kesovije, nosili opljačkane šunke nazad u Nikšić i pevali „Crnom Gorom teče Zeta, uskoro će i Neretva“. Na kraju su bombardovali i sam grad Dubrovnik, uključujući i staro gradsko jezgro, spomenik materijalne baštine od svetskog značaja pod zaštitom Uneska. Jedna od granata ispaljena sa položaja JNA ubila je pesnika Milana Milišića. Opet, na Cetinju je jedna hrabra i ne tako mala grupa građana, predvođena Slavkom Perovićem, ponosno pevala „Sa Lovćena vila kliče, oprosti nam Dubrovniče“. Svuda je bilo onih koji su kaljali i čuvali obraz, kako svoj, tako i celog društva i države.

Na severnom ratištu, sila od nekoliko desetina hiljada rezervista JNA, dobrovoljaca i lokalnih Srba, uz pomoć artiljerije, avijacije i ratne mornarice koja je dejstvovala sa Dunava, stuštila se u avgustu 1991. na barokni gradić Vukovar, inače pre rata grad sa najvećim brojem mešanih brakova u Jugoslaviji. Nakon tromesečnog sistematskog uništavanja grada, voditelj dnevnika TV Beograd, Miodrag Popov, objavio je svečanim glasom: „Vukovar je danas razrušen, ali oslobođen grad“. Nebrojene žrtve pale su da bi se sa zemljom sravnio ovaj dunavski gradić, a da nikome nikada neće biti jasno kakva taktika ratovanja je stajala iza ove zločinačke operacije. Nakon pada Vukovara, JNA, na čelu sa oficirima Miletom Mrkšićem i Veselinom Šljivančaninom, kukavički je izručila više od 200 zarobljenih hrvatskih vojnika i civila lokalnoj paravojnoj jedinici, sastavljenoj uglavnom od Šešeljevih radikala. Streljani su na poljoprivrednom dobru Ovčara ili ubijeni u hangarima firme Velepromet. Za ovaj ratni zločin osuđeni su pojedini počinioci i u Hagu i u Beogradu, ali još uvek nisu nađena sva tela. Za samu operaciju sravnjivanja grada do temelja nisu odgovarali ni politički ni vojni rukovodioci Srbije i Jugoslavije.

I u drugim delovima Hrvatske bilo je brojnih zločina. Oko 200.000 Hrvata i drugih nesrba proterano je sa okupiranih delova Hrvatske, brojni ljudi su ubijani i mučeni u Voćinu, Kostajnici, Kninu, Škabrnjama, Lovasu, Nijemcima, Belom Manastiru... Bombardovani su neselektivno gradovi poput Osijeka, Zadra, Šibenika, Siska, Karlovca i mnogih drugih uz brojne civilne žrtve. Hrvatska strana odgovorila je sličnom merom. Srbi su izvođeni iz stanova u hrvatskim gradovima (dakle oni koji se nisu pobunili niti pokazali bilo kakvu nelojalnost prema Hrvatskoj), mučeni i ubijani. Dešavalo se to u Zagrebu, Osijeku, Vukovaru, Gospiću, Splitu, Sisku, u gotovo svakom gradu. Istorija će kao posebno okrutne zločince upamtiti jedinice Branimira Glavaša u Osijeku i Tomislava Merčepa u Zagrebu, ali i širom Hrvatske. Ubistvo zagrebačke porodice Zec, uključujući 12-godišnju Aleksandru, koje su Merčepovci počinili u decembru 1991. godine, ostaće trajni simbol ovih zločina. Ratna sreća kasnije će se okrenuti na drugu stranu, jer je kvazi-država koju je deo hrvatskih Srba pokušao da napravi od okupiranih delova Hrvatske bila nemoguća za opstanak. Hrvatska vojska i policija u nekoliko akcija povratiće sve okupirane teritorije, a oko 250.000 Srba biće proterano i samo mali broj njih će se vratiti. Starci i starice koji su ostali u svojim selima biće meta hrvatske vojske i policije i mnogi od njih biće ubijeni u Medačkom džepu, Gruborima, Varivodama i drugim znanim i neznanim mestima. Opet, neki od počinioca odgovarali su pred sudovima, ali brojni nestali ni do danas nisu nađeni. Dvostruki karakter vojno-policijske akcije „Oluja“ (i legitimna vojna akcija, ali i zajednički zločinački poduhvat da se Srbi proteraju iz Hrvatske), kao i samog rata (i agresija Srbije, ali i građanski rat unutar Hrvatske) ostaće predmet žestokih sporova i municija za buduće konflikte, (pre)naglašavan na jednoj strani, i prećutkivan (to prećutkivanje postaće osnivački mit mlade države, kako je pokazao profesor Dejan Jović) na drugoj strani. Kao rezultat rata, pored oko 22.000 mrtvih i stotina hiljada ranjenih, sluđenih i raseljenih, ostala je i pusta, etnički očišćena i ekonomski devastirana teritorija, uništena vekovima građena zajednička kultura Srba i Hrvata i zatrovana budućnost nebrojenih generacija koje tek dolaze.

Mnogo prilika imaće i iskoristiće režim Slobodana Miloševića (uključujući sve koji su ga podržavali i opravdavali) da dokaže svoju okrutnost i beskrupuloznost tokom 1990-ih, ali i dalje, pri vrhu ove neslavne liste, ostaje lakoća sa kojom su 1991. izabrali rat. Akademici, književnici, slikari, istoričari - sa strašću su govorili o granicama, mapama, „srpskim zemljama“. Delili su se gradovi i sela, šume i polja, kao da su ulog u društvenoj igri, a ne stvarni toponimi iz realnog života. Patrijarh Srpske pravoslavne crkve poslao je 1991. pismo lordu Karingtonu u kom traži razgraničenje uz tvrdnju da Srbi i Hrvati ne mogu da žive zajedno. Ovakavim strašnim rečenicama brisali su se vekovi zajedničkog života Hrvata i Srba (uz vrlo malo međusobnih sukoba, sve do Drugog svetskog rata). Ti su ljudi gledali u mape, u oblike i boje na parčetu papira, ne obraćajući pažnju da iza toga stoje ljudi i njihovi životi. A stajale su sudbine miliona, strahovi, nade, brige, životne radosti i tuge, prave i pogrešne odluke... Ništa od toga nisu videle sede glave dok su crtale svoje mape i „razgraničavali“ ono što bez krvi nije moglo razgraničiti.

Zarad svog zamišljenog mesta u istoriji, zarad sopstvene moći, slave i manije veličine koja ih je progonila, podsticali su strahove hrvatskih Srba („opet ćete kao ovce na klanje ako se ne pobunite“, „Hrvati su genocidan narod u kontinuitetu od 17. veka do danas“, „gde su srpski grobovi, tu su srpske granice“, „Srbi su ostaci zaklanog naroda“ i slične budalaštine ponavljane su kao mantre do iznemoglosti), igrali se ping-pong nacionalizma sa svojim hrvatskim parnjacima, huškali ljude da preventivno napadnu svoje komšije („il' mi njih, il' oni nas“). Na kršenje ljudskih prava Srba u Hrvatskoj i na opasne poruke nacionalističkog rukovodstva Franje Tuđmana odgovoreno je – ratom (Tuđman je svojom agresivnom retorikom, ugrožavanjem prava Srba i upotrebom zloslutnih simbola dao značajan doprinos uspehu Miloševićevog puta u rat). Rat je vođen za teritorije, kako bi se vladalo što većom zemljom i kako bi vladar bio što važniji u očima svog okruženja. Sramotna opravdanja poput preventivnog sprečavanja novog genocida ili pozivanja na 19-vekovne principe nisu kod ozbiljnih ljudi prolazila ni tada, mada se mogu čuti i danas.  

Na kraju, akademici i patrijarsi umirali su mirno, u svojim dedinjskim vilama ili u prestižnim prestoničkim bolnicama, okruženi pažnjom i ljubavlju svojih najbližih i brigom javnosti. Milioni Jugoslovena, žrtve njihovih sumanutih težnji, umrli su u vukovarskom blatu, u bombardovanim izbegličkim kolonama ili u minskom polju u Lovasu. I sama ideja Jugoslavije, najznačajnijeg modernizatorskog poduhvata koji su južni Sloveni smislili u svojoj istoriji, ubijena je te, 1991. godine. Kidnapujući ime i simbole Jugoslavije (kako je to lepo objasnila Dubravka Ugrešić), Miloševićeva kamarila pod njima je izvršila ritualno ubistvo te zemlje i ideje ravnopravnosti naroda i republika na kojima je počivala. Trideset godina kasnije, svi smo „bogatiji“ za strašno nasleđe krvavog rata. Vedete ratnog huškanja i nosioci ratne politike danas su u Srbiji predsednici, ministri, urednici, funkcioneri, biznismeni, profesori, sve u svemu ugledne ličnosti. Oni su sigurno bogatiji i moćniji, ali svi smo zajedno kao društvo nesrećniji. Pritom, teško da smo pametniji. Verujem da će mi obeležavanje različitih godišnjica u Srbiji i Hrvatskoj tokom ove godine, nažalost, dati za pravo.

Dragan Popović je dugogodišnji aktivista za ljudska prava i suočavanje s prošlošću sa iskustvom rada u brojnim organizacijama civilnog društva u Srbiji i Zapadnom Balkanu. Završio je osnovne i master studije na beogradskom Pravnom fakultetu, a trenutno je na doktorskim studijama iz istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Autor je brojnih knjiga, članaka, studija i izveštaja o tranzicionoj pravdi, ljudskim i manjinskim pravima, vladavini prava i civilnom društvu.

FILTER

PROČITAJTE I OVO

O Kolumni

DwP Kolumna je novi medijski proizvod regionalne online platforme o suočavanju sa prošlošću www.dwp-balkan.org. DwP Kolumna je regionalna online platforma za konstrutivno promišljanje o temama vezanim za suočavanje sa prošlošću u svrhu jačanja konstruktivnih i otvorenih pristupa na regionalnom nivou. Upotrebom ovog alata želimo promovisati konstruktivni online diskurs vezan za aktuelne teme iz oblasti suočavanja sa prošlošću.

Disclaimer

Dealing with the Past Kolumna je sastavni dio regionalne web stranice o suočavanju sa prošlošću www.dwp-balkan.org, te služi kao online platforma za konstrutivno promišljanje o temama vezanim za suočavanje sa prošlošću. Stajališta izražena u Blogu predstavljaju stajališta saradnika/kolumnista i ne odražavaju nužno stajalište uredničkog tima, odnosno organizacije forumZFD (Forum Civilna Mirovna Služba). Kopiranje i daljna distribucija teksta je poželjna pod uslovom da se tekst ne mijenja i da se na odgovarajući način navodi izvor web stranice i ime autora kolumne. Preuzimanje materijala je besplatno.