Autor: Jadranka Jelinčić

25 godina Dejtonskog sporazuma: TRAGOM DVE DOBRE VESTI

Foto: Vreme

Ima mnogo razloga za duboko nezadovoljstvo i oštru kritiku dometa dvadeset petogodišnjeg sprovođenja Dejtonskog sporazuma. Ni posle četvrt veka nije osigurana puna izvesnost da će biti ostvarena njegova centralna odredba i jedan od dva osnovna razloga za njegovo potpisivanje – neupitan „suverenitet i teritorijalni integritet Bosne i Hercegovine u njenoj celini“. Da li je iko 1995. godine mogao pretpostaviti da će Bosna i Hercegovina i 2020. godine biti pod međunarodnom zaštitom, nesposobna da preuzme i vrši suverena ovlašćenja na celoj svojoj teritoriji? Verovatno ne, a upravo se to dogodilo.

Nema sumnje da glavnu odgovornost za ovakav poredak stvari snose domaći akteri - tri nacionalne/nacionalističke stranke koje, svaka na svoj način, sve vreme zloupotrebljavaju svoj monopolski politički položaj. Organi vlasti BiH za njih su mesta za međusobne nagodbe, ustupke i političke komplote. Političke elite sva tri konstitutivna naroda slažu se samo u jednom. Urotile su se da onemoguće institucijama BiH da se uspostave i funkcionišu kao efektivni organi vlasti zajedničke države. Nasuprot i uprkos interesima sopstvenih naroda. Građane ne treba ni pominjati, jer njih politički sistem BiH niti poznaje, niti priznaje. Otuđene i frodulantne političke elite  ratifikovale su Evropsku konvenciju o ljudskim pravima, ali su čvrsto ujedinjene u nakani da građanina kome ta prava pripadaju nikad ne propuste u politički sistem BiH, iako su to dužne da urade. Ova konvencija u pravnom poretku stvari ima primat i nad samim Dejtonskim sporazumom  i nad Ustavom BiH.

No, ako to neće trenutno vladajuće političke elite, izgleda da su sami građani našli načina da se politički uspostave i svoje potrebe i interese unesu na političku agendu, za sada bar na lokalnom nivou.

Pobede multietničkih koalicija na nedavno održanim lokalnim izborima i nacionalnih stranaka koje se bar za sada deklarišu kao branioci interesa ne samo sopstvenog naroda, već i zajedničke države, jesu prva dobra vest. Jer, to bi mogao biti prvi korak u stvaranju političkih uslova za trans-etničku razmenu, integraciju bosansko-hercegovačkog političkog prostora na celini teritorije BiH i priznavanje političkog subjektiviteta građanina. Samo i jedino pod tim uslovima može se očekivati da Bosna i Hercegovima postane funkcionalna država, a njeni organi sposobni da samostalno i bez međunarodnog nadzora vrše svoja ovlašćenja. A upravo to jeste bio i ostao cilj  i smisao Dejtonskog sporazuma.

Rezultati lokalnih izbora upalili su za sada nejaku iskru nade u bolju budućnost BiH. Da bi se otvorio put ka suštinskim promenama novi politički akteri će trebati snažnu podršku. Već smo čuli od jedne političke figure  koja nema nikakva ovlašćenja u Republici Srpskoj - ali svakako ima moć (avaj, kao ni diljem Balkana ni u RS moć nije tamo gde treba da bude, u organima vlasti) – da će nemilosrdno kazniti građane koji su se oteli kontroli i nisu glasali za njegovu političku opciju. U drugom entitetu retorika nije bila toliko neprilična, ali akcije u smislu ometanja bilo kakvog uspeha novih lokalnih vlasti, neće biti ništa blaže. Garantima mira u BIH, kolektivno i pojedinačno, kojima je stalo da BIH postane i funkcionalna i demokratska država  stoje na raspolaganju brojni modaliteti i instrumenti podrške kako političke, tako i ekonomske.

Ako nedostaje kreativnosti, mogu se replicirati primeri dobre prakse iz Srbije 1996. g. kada su akteri koji su se suprostavili S. Miloševiću osvojili vlast u jednoj trećini lokalnih zajednica u Srbiji. Još se mnogi sećaju poduhvata kao što su „Nafta za demokratiju“ ili „Depolitizacija i profesionalizacija lokalne uprave“.  Četiri godine posle toga Srbija je krenula putem promena. Ovde treba da stane svaka vrsta komparacije, jer se Srbija kasnije zagubila u sopstvenoj tranziciji.

Bosna i Hercegovina odavno nije u centru adekvatne međunarodne pažnje, niti sistematskog i koherentnog delovanja onih koji su zaduženi za sprovođenje Dejtonskog sporazuma.

Politički Zapad, kreator Dejtonskog sporazuma i njegov odlučujući garant, zaokupljen novim globalnim dinamikama i problemima u trans-atlantskim odnosima zanemario je svoje dejtonske obaveze. Čak previđa i širi strateški značaj Bosne i Hercegovine (i Zapadnog Balkana), naročito u kontekstu bezbednosti Istočnog Mediterana. O tome je poslednji put javno i argumentovano govorio još davne 2015. g. tadašnji američki državni sekretar Džon Keri (John Carry). Od tada se strateška bitka praćena poigravanjem mogućim koncesijama, nažalost, koncentrisala na Srbiju, večno razapetu između Istoka i Zapada. S Turskom kao sve manje pouzdanim partnerom i Rusijom koja je znatno unapredila svoj položaj na Levantu, došlo je vreme da politički Zapad osnaži svoj angažman na Zapadnom Balkanu. Naročito u Bosni i Hercegovini.

Dok su aktivnosti Zapada posustajale, značaj BiH na spoljno-političkoj agendi Rusije progresivno je rastao.  Pojačani angažman Rusije u BiH pretvorio je Republiku Srpsku u alatku za sprovođenje ruskih interesa na Balkanu i razbuktao njene secesionističke aspiracije. Posledično, to je dodatno ohrabrilo stara maštanja o ocepljenju teritorija naseljenih Hrvatima, ovaj put uvijena u formu „trećeg entiteta“. Pored toga Rusija kao članica Saveta za sprovođenje mira već duže vreme odbija da podrži intervencije njenog Stalnog komiteta. Pažljivi posmatrač lako će uočiti proporcionalnost između dužine vremena u kome Rusija uskraćuje podršku kominikejima Stalnog komiteta  i jačine secesionističke retorike Republike Srpske. Što je to vreme duže, to je secesionistička retorika snažnija. Takvo ponašanje Rusije podriva učinkovitost rada i autoritet Saveta za primenu mira, a time i Visokog predstavnika.  

Ovakve dinamike ohrabrile su Srbiju i Hrvatsku da se otvoreno i skoro nesmetano umešaju u bosansko-hercegovačke poslove i dodatno podstaknu secesionističke aspiracije „svojih“ naroda. Uz to su uspostavile stabilne međusobne kanale komunikacije i koordinacije i redovne unakrsne konsultacije s pripadajućim relevantnim  političkim akterima u BiH. Za ilustraciju neka posluži mala vinjeta u koju staje  letošnje komutiranje srpskog člana Predsedništva BiH između Banjaluke, Beograda i Zagreba radi „predaje pisama Narodne Skupštine RS“ predsednicima Srbije i Hrvatske, odvojeni susret sa premijerom Hrvatske, kao i postojanje stalnog „oficira za vezu“ između hrvatskog člana Predsedništva BiH i predsednika Srbije.

Zato je druga dobra vest ta da je na takvo ponašanje ove dve zemlje konačno i javno i nedvosmisleno ukazala jedna relevantna politička figura - prof. Kristijan Švarc-Šiling (Christian Schwarz-Schilling). Još je važnije što je ukazao na ukupne negativne posledice skrajnutog položaja teme Bosne i Hercegovine na političkoj agendi Zapada, visoku toleranciju  prema ponašanju Hrvatske i Srbije  i pozvao na revitalizaciju zajedničkog američko-evropskog angažmana.

Novoizabrani predsednik SAD svakako bolje poznaje Balkan od sadašnjeg predsednika  i verovatno je da će njegova administracija s više pažnje pratiti i adekvatnije reagovati na razvoje u Bosni i Hercegovini i u njenom susedstvu. Sasvim je izvesno da će bolje usklađivati svoje poteze s evropskim partnerima i saveznicima. Međutim, BiH, njena stabilnost, unutrašnja bezbednost i demokratski razvoj  je imanentno evropsko pitanje. Zbog toga Evropska unija mora razviti jasniji višedimenzionalan pristup u tretiranju pitanja vezanih za Bosnu i Hercegovinu i sprovođenje Dejtonskog sporazuma. BiH jeste predmet evropske politike proširenja, ali ona kao i ceo Zapadni Balkan moraju biti stalna tema evropske spoljne i bezbednosne politike. Evropska unija ima dovoljno moći da obuzda neprimereno i bezbednosno neprihvatljivo ponašanja Hrvatske prema BiH. Uostalom, hrvatske političare treba neprekidno podsećati da je Hrvatska svoje najsjajnije razvoje ostvarila kada se na putu ka punopravnom članstvu u EU odrekla svojih pretenzija prema delovima Hercegovine. Nije na odmet podvući da je najviše radila u korist sopstvene bezbednosti  kada je bila u političkom društvu onih koji bezrezervno podržavaju poštovanje duha Dejtonskog sporazuma. Srbija je važna zemlja na Zapadnom Balkanu i razumljivo je što je poželjan saveznik na bezbednosnoj mapi, ali ne toliko da bi dobila bilo kakve koncesije na uštrb bezbednosti, stabilnosti i razvoja bilo koje druge zemlje Zapadnog Balkana. Jer to bi značilo novu nestabilnost za ceo region, pa i samu Evropu.

Konačno, kada je reč o Bosni i Hercegovini  treba podržati stav aktuelnog nemačkog ministra inostranih poslova po kome u EU „neće biti mesta za zemlju u kojoj je dopušteno nacionalističko vređanje, poricanje ratnih zločina i glorifikacija ratnih zločinaca“. Šteta što istu opasku nije izrekao i u vezi sa još nekim zemljama kandidatima.

Takođe, verujemo da G. Maas stoji na stanovištu da u EU nema mesta ni za zemlje u kojima nema građana, pa sledstveno ni demokratije. Zbog toga je nužno da svi garanti mira u BiH, naročito oni koji drže do demokratskih vrednosti, pruže najsnažniju podršku pokušaju samo-emancipacije građanina BiH. Nužno je da mu pomognu da konačno postane subjekt u političkom sistemu sopstvene zemlje, jednak u pravima i položaju s građanima bilo koje druge zemlje. Samo ovaj korak osigurao bi da se tridesetogodišnjica potpisivanja Dejtonskog sporazuma obeleži s manje razočaranosti; da se smanje unutrašnje napetosti u Bosni i Hercegovini; neutralizuju nasrtljivi susedi; bitno unapredi bezbednost na Zapadnom Balkanu; i da se prevaziđu prepreke samog ovog sporazuma. Dejtonski sporazum jeste zaustavio rat, ali je, nažalost, zbog izdaje principa konstitucionalnog liberalizma osudio Bosnu i Hercegovinu na beskonačna međuetnička nadmetanja i čarke. Sve to naravno neće biti lako dostići, jer se u međuvremenu na ovom prostoru uvećao broj aktera koji promiču svoje, međusobno suprotstavljene interese, a autoritet i politička snaga kreatora mira u BiH nije više tako neupitna i isključiva kao što je nekada bila.

Dr Jadranka Jelinčić je doktor međunarodnog prava; naučna saradnica na Univerzitetu Pariz II i politička analitičarka.

FILTER

PROČITAJTE I OVO

O Kolumni

DwP Kolumna je novi medijski proizvod regionalne online platforme o suočavanju sa prošlošću www.dwp-balkan.org. DwP Kolumna je regionalna online platforma za konstrutivno promišljanje o temama vezanim za suočavanje sa prošlošću u svrhu jačanja konstruktivnih i otvorenih pristupa na regionalnom nivou. Upotrebom ovog alata želimo promovisati konstruktivni online diskurs vezan za aktuelne teme iz oblasti suočavanja sa prošlošću.

Disclaimer

Dealing with the Past Kolumna je sastavni dio regionalne web stranice o suočavanju sa prošlošću www.dwp-balkan.org, te služi kao online platforma za konstrutivno promišljanje o temama vezanim za suočavanje sa prošlošću. Stajališta izražena u Blogu predstavljaju stajališta saradnika/kolumnista i ne odražavaju nužno stajalište uredničkog tima, odnosno organizacije forumZFD (Forum Civilna Mirovna Služba). Kopiranje i daljna distribucija teksta je poželjna pod uslovom da se tekst ne mijenja i da se na odgovarajući način navodi izvor web stranice i ime autora kolumne. Preuzimanje materijala je besplatno.