Autor: Filip Balunović

Suočavanje s prošlošću: Ključ je kod starih generacija

Jedan od većih mitova u vezi sa suočavanjem s prošlošću jeste onaj prema kom treba „sačekati nove generacije“ koje će uspeti ono što generacije pre njih nisu. Za mlađe se veruje da će poboljšati stvari vezane za suočavanje s prošlošću jer nemaju neposredno iskustvo rata. Zbog toga postoji pretpostavka da odsustvo ovog iskustva znači (ili bi moglo da znači) i nepostojanje „tereta iz prošlosti“. Da je posle rata nastao nekakav vakum ili, hipotetičko „neutralno“ stanje, odnosno da mladi nisu bili izloženi post-konfliktnim i post-socijalističkim narativima, logika da za suočavanje s prošlošću treba sačekati mlađe generacije bila bi u potpunosti osnovana. Ovako, umesto generacija „neopterećenih ratom“, zapravo smo dobili generacije koje su odrasle na ratnim retorikama koje su prevladale nakon sukoba. Oni su odrastali na istorijskom revizionizmu. U njih je utkan jedan novi nacionalni identitet koji sa jedne strane počiva na ulozi žrtve („naš je narod žrtva“), a sa druge na snažnom osećaju nacionalnog ponosa koji isključuje omraženog „Drugog“. Nevolja koja je izbegnuta odsustvom iskustva rata, u post-konfliktnim generacijama vraća se kao bumerang u vidu dominantnih etno-nacionalnih narativa na kojima su te generacije odrastale. To je njihova jedina stvarnost i nema druge referentne tačke sa kojom bi se ta stvarnost mogla uporediti. Zato su mlađe generacije bivših jugoslovenskih republika, često, međusobno konfrontiranije nego li generacije njihovih roditelja.  

Stariji, sa druge strane, imaju iskustvo rata. Neki među njima direktno su u njemu učestvovali, drugi podržavali politike koje su dovele do sukoba i zločina. Generacije koje su učestvovale u ratu ili podržavale zločinačke politike su, ipak, iste one koje imaju iskustvo suživota u vreme socijalističke Jugoslavije. Uz to, neki među njima, koji su podržavali ratnohuškačke vođe, osvestili su deluziju u koju ih je gurnuo politički kontekst i istorijski trenutak. Mnogi koji su držali oružje u rukama, kristalnije od „civila“ uočavaju zarad čijih interesa su postajali topovsko meso. U jednom delu starijih generacija, probudila su se sećanja na period pre rata. Prizivaju to vreme, naravno, i zbog toga što je to bilo vreme njihove mladosti, pa to ne mora nužno imati političku konotaciju. Ipak, često ima. Generacije koje su razorile zajedničku zemlju, drugim rečima, imaju iskustvo rata i vremena posle rata, ali i jugoslovenskog socijalizma koje se, u nekim slučajevima, moglo pretvoriti u referentnu tačku u odnosu na koju se posmatra realnost „izvojevana“ ratom.    

Jaz koji se stvorio između mlađih generacija bivše Jugoslavije posle rata, nigde nije vidljiviji nego u slučaju srpsko-albanskih odnosa. Pitanje Kosova čije, makar formalno „rešavanje“ traje već punih 20 godina, dodatno je usložnjeno time što se spor vodi oko same državnosti (nekada) južne srpske pokrajine. Ima nešto što, ipak, još snažnije sprečava zajedničko suočavanje sa ratnom prošlošću kod mlađih naraštaja. Dok generacije njihovih roditelja, makar hipotetički govoreći, mogu pričati istim jezikom (srpsko-hrvatskim), prisećati se dana kada su zajedno služili vojsku ili išli na radne akcije – a onda se eventualno posvađati oko toga ko im je to sve srušio, mlađi u međusobnoj komunikaciji moraju koristiti strani jezik. Za razliku od starijih, koji su možda ljuti ili besni jedni na druge, ali si makar mogu (ako treba) i psovati majku na zajedničkom jeziku (koji Albancima nije maternji ali im je dobar deo života bio radni i delimično prirodan), mlađi verovatno neće ni doći u situaciju da govore o bolnim temama. Pored jezika, oni naime ne dele ni kulturni prostor (čiji je jezik važan deo), pa tako izostaje ona spona koju, hteli ne hteli, imaju mlađi iz ostatka bivše Jugoslavije. Ma koliko zbilja bila nepovoljna za zbližavanje mladih koji bi u gore navedenim projekcijama trebalo da se razračunaju sa prošlošću kreiranom od strane generacije njihovih roditelja, među njima ipak postoji objektivna društvena i kulturna poveznica. Kosovski Albanci mlađe generacije, sa druge strane, ne pripadaju istom ili sličnom kulturnom prostoru sa svojim vršnjacima iz Srbije. Nema zajedničkog jezika ali ni kulturnog sadržaja koji bi ih „prirodno“ spojio. Ostaje jedino mržnja kojom su i jedni i drugi dojeni kroz svoje kulturne matrice, medije i obrazovne sisteme.

Zapitaće se čitalac, kakva je ovo crna prognoza. Znači li ovo da nema nade za srpsko-albanske odnose? Odgovor je da nam uprkos crnoj prognozi, nadu ne može niko oduzeti. U generalne okvire izložene u ovom tekstu, naravno, ne spadaju svi stariji niti svi mlađi. Među starijima nisu samo oni kojima je u poređenju sa ratom i posleratnom situacijom, jugoslovensko iskustvo draže. Ima mnogo onih koji su u međuvremenu otišli još desnije i koji bi opet, da mogu, pušku u ruke i u juriš. Ako je reč o mlađima, sa druge strane, naravno da se nije na sve „primio pelcer“ šovinizma i mržnje. U velikoj meri, od starijih generacija, tj. od porodičnog miljea i određenih subkulturnih faktora zavisilo je u kakve će se mlade ljude pretvoriti posleratne generacije. Ja međutim, govorim o jednom trendu koji je sistemski uspostavljen. Zbog toga je prognoza crna. Nada ipak ostaje zbog „usamljenih ostrva“ koja se nekim tektonskim pomacima možda mogu spojiti u jedno veće ostrvo ili čak, spojiti se sa „kopnom“ pa postati poluostrvo. Od takvih poluostrva ili ostrva, zapravo, danas i jesu sačinjene brojne progresivne aktivističke grupe širom bivše Jugoslavije. Oni daju energiju i elan, ali to neće biti dovoljno. Trebaju nam stariji, pogotovo u srpsko-albanskim odnosima. Ako se ne „ogrebemo“ o ostatke njihovog sećanja na suživot, nestaće nam i ova mlada ostrva pod talasima mržnje. Imamo za to još dvadesetak godina, a možda i manje. Uspećemo ako u narednih dvadesetak godina budemo radili, svakog dana. 

Filip Balunović je doktorirao na Scuola Normale Superiore u Firenci iz oblasti sociologije i političkih nauka. Osnovne studije završio na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, master iz domena Međunarodnih odnosa i evropskih studija na Evropskom institutu u Nici i Bilgi unuverzitetu u Istanbulu. Drugi master iz oblasti ljudskih prava i demokratije završio je na univerzitetima u Sarajevu i Bolonji. Kao gostujući istraživač radio je na univerzitetima u Kopenhagenu i Liverpulu. Autor je studije "O fenomenima procesa privatizacije u Srbiji" (Centar za politike emancipacije 2015). Autor je monografije "Beleške sa slobode" (Mediteran 2014). Izvršni je urednik Le Monde Diplomatique Srbija. Predaje na katedri za studije politike na Fakultetu za medije i komunikacije.  Trenutno je istraživač na CAS SEE (The Center for Advanced Studies – South East Europe) na Univerzitetu u Rijeci i Institutu za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu. 

Foto: Nedeljnik Vreme

FILTER

PROČITAJTE I OVO

O Kolumni

DwP Kolumna je novi medijski proizvod regionalne online platforme o suočavanju sa prošlošću www.dwp-balkan.org. DwP Kolumna je regionalna online platforma za konstrutivno promišljanje o temama vezanim za suočavanje sa prošlošću u svrhu jačanja konstruktivnih i otvorenih pristupa na regionalnom nivou. Upotrebom ovog alata želimo promovisati konstruktivni online diskurs vezan za aktuelne teme iz oblasti suočavanja sa prošlošću.

Disclaimer

Dealing with the Past Kolumna je sastavni dio regionalne web stranice o suočavanju sa prošlošću www.dwp-balkan.org, te služi kao online platforma za konstrutivno promišljanje o temama vezanim za suočavanje sa prošlošću. Stajališta izražena u Blogu predstavljaju stajališta saradnika/kolumnista i ne odražavaju nužno stajalište uredničkog tima, odnosno organizacije forumZFD (Forum Civilna Mirovna Služba). Kopiranje i daljna distribucija teksta je poželjna pod uslovom da se tekst ne mijenja i da se na odgovarajući način navodi izvor web stranice i ime autora kolumne. Preuzimanje materijala je besplatno.