Autor: Ivana Žanić

Šta radimo dok nas „ljubi deda Ratko“ ili o (ne)procesuiranje ratnih zločina u Srbiji

Foto: Medija centar Beograd


Godina iza nas nije donela promene u pogledu suočavanja sa prošlošću u Srbiji. Sve je uglavnom ostalo isto –  neaktivnost Tužilaštva za ratne zločine (TRZ), nepostojanje jasne opredeljenost vlasti da se konačno raskrsti sa nasilnom prošlošću i nastavak prakse heroizacije osuđenih ratnih zločinaca.

Tokom 2019. godine pred odeljenjem za ratne zločine Višeg suda u Beogradu održana su suđenja u 24 predmeta – osim nekoliko izuzetaka, u većini predmeta je optuženo samo jedno lice i optužnicama je obuhvaćeno po svega nekoliko žrtava. Iako se čini da broj od 24 predmeta i nije tako mali, ipak se moramo podsetiti nekoliko, sada već hroničnih, problema koji opterećuju suđenja za ratne zločine pred domaćim sudom i koji, u značajnoj meri, utiču na učinkovitost u procesuiranju ovih zločina.

Na prvom mestu mora se imati na umu da ova 24 predmeta nisu predmeti koji su započeti tokom 2019. godine, već da većina njih traje i po više godina – nije redak slučaj da predmeti u kojima je optužen veći broj počinilaca traju i po 10 godina. Drugi problem je da su neki od ovih predmeta vraćeni na ponovni postupak nakon odluke Apelacionog suda što još dodatno prolongiralo trajanje postupka. I treći, a možda i najveći problem koji se takođe može i statistički posmatrati –  je generalno mali broj optužnica za zločine koji su počinjeni tokom ’90-tih. Naime, od 2003. godine kada je osnovano TRZ, dakle pre punih 17 godina, je to Tužilaštvo podiglo optužnice u svega 76 predmeta protiv 198 lica za stradanje nešto manje od 2.500 žrtava.

Prethodnih godina najčešći izgovor TRZ za skromni učinak je bio to što imaju manjak osoblja – zamenika Tužioca za ratne zločine. Zahvaljujući pregovorima sa Evropskom unijom i Akcionom planu za Poglavlje 23 je taj problem (uspešno) rešen. Naime, od 2019. godine u TRZ je zaposleno ukupno 10 zamenika Tužioca za ratne zločine (prethodnih godina ih je bilo četiri). Pa ipak, TRZ je tokom 2019. godine podiglo svega tri optužnice za ratne zločine i ni jedna od te tri optužnice nije rezultat istrage TRZ. Naime, dve optužnice su ustupljene iz Bosne i Hercegovine, a jedna optužnica je podignuta protiv lica koje se nekoliko godina nalazilo u bekstvu u predmetu koji se skoro 10 godina vodi (predmet Ćuška).

Dakle, 10 zamenika Tužioca nisu tokom cele jedne godine podigli ni jednu novu optužnicu, što nas navodi na zaključak da nije problem u broju zamenika nego u neradu koji se već godinama toleriše. Isto tako, među ove tri optužnice nema ni jedne protiv visokorangiranih počinilaca ili za zločin u kojem je ubijen veliki broj ljudi. Podsećanja radi, TRZ do sada nije podiglo ni jednu optužnicu protiv visokorangiranog pripadnika vojske ili policije iako je Fond za humanitarno pravo, kao jedina nevladina organizacija koja od početka prati sva suđenja za ratne zločine, podnosio krivične prijave i objavljivao Dosijee u kojima su navedeni dokazi koji, u najmanju ruku, predstavljaju polaznu osnovu za istragu protiv najodgovornijih. Tako je TRZ ostalo nemo na krivične prijave protiv Ljubiše Dikovića (komandanta 37. brigade Vojske Jugoslavije i penzionisanog načelnika Generalštaba Vojske Srbije), Božidara Delića (komandanta 549. brigade VJ i svedoka, ali ne i optuženog u predmetu Trnje), Dragana Živanovića (komandanta 125. bridage VJ), Svetozara Andrića (osnivača logora Sušica, dugogodišnjeg zamenika predsednika opštine Novi Beograd, i kandidata na izbornoj listi Aleksandra Šapića), Dušana Lončara (komandanta brigade JNA koji je ni više ni manje naredio napad na civile u selu Lovas) i mnoge druge. Iako je postojala najava tadašnjeg Tužioca za ratne zločine Vladimira Vukčevića, nema optužnica ni za zločine počenjene u selima Meja i Korenica na Kosovu kada je krajem aprila 1999. godine ubijeno oko 350 civila, niti za postojanje više masovnih grobnica na teritoriji Srbije sa hiljadu tela kosovskih Albanaca.

Možda je sada vreme da se postavi najlogičnije pitanje – zbog čega se u Srbiji ne procesuiraju ratni zločini? Svako ko prati političku scenu u Srbiji može da da odgovor na to pitanje – zato što su u Srbiji na vlasti oni koji su učestvovali i sprovodili zločinačku politiku pre i tokom ratova na prostoru bivše Jugoslavije. Na čelu države je osoba koja je sa govornice Narodne skupštine pozivala da se za jednog Srbina ubije 100 Muslimana; predsednica Narodne skupštine je osoba koja zbog sumnje da je umešana u proterivanje Hrvata iz Vojvodine nije mogla da bude pravna savetnica Vojislavu Šešelju pred Haškim tribunalom; jer je narodni poslanik ratni zločinac koji je pred međunarodnim tribunalom osuđen na kaznu zatvora od 10 godina i koji preti da će se „razračunati“ sa svakim ko ga nazove ratnim zločincem – šta podrazumeva pod „razračunavanjem“ najbolje znaju vojvođanski Hrvati i porodica Barbalić iz Zemuna.

Iako su ove činjenice opštepoznate većina na volšeban način to zaboravlja („pa prošlo je 25 godina“!) jer su se „oni promenili i nisu više isti i zalažu se za vladavinu prava i ulazak Srbije u EU“ - istovremeno veličajući srpske generale, satanizujući druge i predstavljajući stradanje srpskog naroda kao jedino relevantno, pogodno za osudu i empatiju. 

Onda se čudimo što se zločini ne procesuiraju; što se na oduševljenje naroda „deda Ratko“ uključuje u jutarnji program televizije sa nacionalnom frekvencijom; što ratni zločinci o trošku građana Srbije objavljuju knjige koje štampa Ministarstvo odbrane uz napomenu organizatora da je autor „odsutan“; što ratni zločinci predstavljaju knjige kojima se otvoreno rugaju žrtvama otkrivajući „šokantne i prave istine“ u javnom prostoru istovremeno prebijajući još jedini glas razuma ovog društva – branitelje i branitelje ljudskih prava. Kada sve ovo na ovaj način izložimo, broj od 24 predmeta ratnih zločina se čini čak i zapanjujuće ogromnim.

Pored ovih već opštepoznatih činjenica treba da se podsetimo još nekih. Dakle, tačno je: da je od završetka sukoba na prostoru bivše Jugoslavije prošlo 25, odnosno 21 godina i da to znatno otežava istraživanje ovih zločina; da ratni zločini ne zastarevaju; da je sada već jasno da neće svi počinioci svih ratnih zločina moći da budu procesuirani; da je veliki broj počinilaca, svedoka i žrtava preminuo; da su ratni zločinci među nama, čak i u institucijama gde im nije mesto. Međutim, sve ovo institucije Srbije ne amnestira od hroničnog nerada, odugovlačenja, manjkavih optužnica i površnih vođenja postupaka. Jer, dok nas iz Scheveningena „ljubi deda Ratko“ mi imamo obavezu da žrtvama i nakon toliko godina omogućimo barem mali deo pravde koji zaslužuju – da oni koji su im počinili najviše zla odgovaraju pred zakonom, da javnost zna i prepozna njihovu patnju i bol i da za to dobiju naknadu štete. Da majke ne umiru bez da su dostojanstveno sahranile svoju decu. Da deca znaju kako su im stradali očevi, ujaci, stričevi, dede i ostali rođaci. Da silovane žene ne saginju glavu kada izađu na ulicu, jer svi misle da su one krive što su silovane. Kao društvo im barem to dugujemo.


Ivana Žanić je pravnica koja je masterirala na temi komandne orgovornosti u jurisprudenciji međunarodnih tribunala. Poslednjih godina se bavi temom procesuiranja seksualnog nasilja u ratu. Izvršna je direktorka Fonda za humanitarno pravo.

FILTER

PROČITAJTE I OVO

O Kolumni

DwP Kolumna je novi medijski proizvod regionalne online platforme o suočavanju sa prošlošću www.dwp-balkan.org. DwP Kolumna je regionalna online platforma za konstrutivno promišljanje o temama vezanim za suočavanje sa prošlošću u svrhu jačanja konstruktivnih i otvorenih pristupa na regionalnom nivou. Upotrebom ovog alata želimo promovisati konstruktivni online diskurs vezan za aktuelne teme iz oblasti suočavanja sa prošlošću.

Disclaimer

Dealing with the Past Kolumna je sastavni dio regionalne web stranice o suočavanju sa prošlošću www.dwp-balkan.org, te služi kao online platforma za konstrutivno promišljanje o temama vezanim za suočavanje sa prošlošću. Stajališta izražena u Blogu predstavljaju stajališta saradnika/kolumnista i ne odražavaju nužno stajalište uredničkog tima, odnosno organizacije forumZFD (Forum Civilna Mirovna Služba). Kopiranje i daljna distribucija teksta je poželjna pod uslovom da se tekst ne mijenja i da se na odgovarajući način navodi izvor web stranice i ime autora kolumne. Preuzimanje materijala je besplatno.